RTV Teorija i praksa

P. ŽIVADINOVIĆ: To je ipak dosadno, Dunja. Dosadno je gledati statično jedan minut neko lice, to nervira. D BLAŽEVIĆ: Čekaj, čovek uopšte ne misli u tom smislu. On hoče da drži pažnju ne trkom na konjima i pucnjavom itd., nego nečim drugim. M. JEVTOVIĆ: Istraživano je kako gledalac prati, recimo, kretanje časovnika. Kazaljka koja pokazuje sekunde, fascinira i veže pažnju čoveka-gledaoca. Međutim, lice koje gleda u publiku ono hoče da kaže onom usamljenom gledaocu kraj ekrana: evo, ja tebe gledam, ja i ti smo jedno; ja i ti-onaj drugj, u filozofskom smislu shvačeno, izjednačeni smo. D. BLAŽEVIĆ: Sigurno, ja ništa tebi ne dociram, ja nikakvo predavanje ne držim, ja te ne zabavljam, mi se gledamo! M, JEVTOVIĆ; To. I u tom trenutku, ja pred kamerom još, sticajem okolnosti, imam priliku da činim nešto za tebe; gledam te u oči i očekujem da ti i ja zajednički mislimo i osečamo - dostvarimo emisiju... D. BLAŽEVIĆ: Jedan od konkretnih poteza koje nije lako realizovati, bilo bi davanje mogućnosti - neka to bude u pola noči - tzv. diferendranog programa za Ijude koje zanimaju video-radovi. Oni imaju pravo da vide te video-radove umetnika. To je nekakav korak dalje u okviru ove, na izgled, monolitne televizije. Da počnemo da mislimo o diferenciranim potrebama. Onaj manjinski interes da se zadovolji, bez ikakvog kompieksa da sve što radimo moramo da radimo za sve M. JEVTOVIĆ: Neka istraživanja pokazuju da je razumevanje TV dnevnika otprilike 50°u. Razumevanje onih reči koje se izgovore, naših maternjih reči 50 ( T se ne razumeju. Prema tome likovno novo treba provlačiti kroz sve emisije, jedan broj ijudi če poiako

18