RTV Teorija i praksa

„Čin.oci koji upravljaju stanicama” - piše on „nesumnjivo su dužni da budno prate ukus i potrebe publike u svoj njihovoj raznorodnosti, i trebalo bi da nastoje da ih podmire. Ako ipak rade i nešto više, to nikako ne znači pružanje publici nečega ,za šta neko smatra da če za nju biti dobro. 1 To više znači respektovanje prava publike na izbor sa što šire palete mogučnosti, čime se proširuje njeno iskustvo sveta. Kako je, u načelu, neograničen, obim mogučnosti se nikada neče prezentovati u celini, niti če publika biti svesna njegovih dimenzija. Tako bi, dakle, Ijudi koji organizuju program trebalo da ispituju obim postoječih mogučnosti i da u njemu prvi izvrše izbor. To bi se moglo nazvati ,ukazivanjem na pravac'. Ipak to nikako nije autokratsko ili arogantno upravljanje, već je, zapravo, valjano ispunjavanje odgovornosti postavljene javnim organima koji su poverenici opšteg interesa”. Ako zanemarimo složenost ove formule - čije plemenite intencije, uostalom, ne smemo da previdimo - ipak moramo zaključiti da ona ne daje odgovor na osnovno pitanje koje nas ovde zanima, a to je: ko, za koga i na osnovu kakvih ovlašćenja emituje televizijski program? Na čemu se zasniva ovaj društveni dogovor ili ravnoteža koju televizija treba da nastoji da postigne između tri pomenuta faktora koji je formiraju? I kako, u vezi sa tim, treba razumeti princip njene „javne službe”? Ova pitanja, koja se rađaju na terenu televizije kakva je BBC - znači televizije koju finansiraju država i sami pretplatnici (primaoci programa BBC plačaju godišnju pretplatu, dok se sistem ITV i svi drugi komercijalni sistemi izdržavaju od reklama) - mogu, bar teorijski, izgledati mnogo lakša za rešavanje na terenu komercijalne televizije koja je preduzeče dohodovnog karaktera. U trenutku nastajanja ITV, osnovane putem Television Act iz 1954, ser Hju Grin, več pomenuti bivši šef BBC, trebalo je da se izjasni ovako: „Komercijalna televizija je, jednostavno, deo državnog biznisa”. Ova bi formulacija trebalo da znači da tu vladaju isti zakoni slobodne konkurencije kojima se rukovodi i liberalna privreda.

33