RTV Teorija i praksa

koristi oba sredstva. Atraktivnost televizijskog dnevnika mnogo puta nadmašuje privlačnost radijskih vesti koje su apstraktna kvintesencija informacija, što Kolinsa navodi na pretpostavku da televizijski gledalac tretira dnevnik kao posebnu formu, shozv. Analiza oba kanala pokazuje manje-više uravnotežen brojčani odnos gledalaca (jer i tu deluje već pomenuti, gotovo idealni odnos publike 50:50%, dok na održavanje te podele dodatno utiče i več predstavljeno načelo „vernosti kanalu”); međutim, kvalitetni sastav gledalaca razlikuje se veoma značajno po kanalima. ITV osvaja izrazitu naklonost radničke klase, kao i žena i dece, dok BBC svoju klijentelu regrutuje iz srednje i visoke klase. Ovu, na prvi pogled začuđujuču situaciju Kolins prilično übedljivo objašnjava; po njemu razumljivo „šareniji” (uglavnom zbog reklama) a i senzacionalniji dnevnik ITN uglavnom gledaju Ijudi koje on definiše kao „nemočne”, to jest, Ijudi koji su po sopstvenom uverenju lišeni uticaja na događaje, i čije mišljenje i njima samima izgleda beznačajno. U tom slučaju dnevnik se prima kao običan show iz kojeg ništa ne proističe. Ljudi s aspiracijama na ostvarivanje nekog uticaja na đogađaje dakle, snažnije vezani za društveni sistem - zahtevaju konkretniju informaciju koja može da motiviše njihove radnje; to očekuju od BBC. Ove nalaze potvrđuju detaljnija istraživanja motivacija koje gledaoce navode da prate televizijske vesti. Tako 64% odraslih odgovara da im „vesti pomažu u formulisanju sopstvenog mišljenja”; u tome se, ipak, nalazi 72% gledalaca definisanih kao visoka klasa, 67% gledalaca iz srednje klase i 62% iz radničke. Suprotan odgovor, da „poslednje vesti predstavljaju koristan izvor tema za razgovor” formuliše 54% gledalaca iz radničke a samo 46% iz visoke klase; za prve su, dakle, događaji dana tema za nevezane razgovore, dok za druge ta motivacija ima drugorazredni značaj, Visoka klasa ima veče osečanje lične sigurnosti; odgovor „voiim da znam da li se dogodilo nešto što me se lično tiče” predstavlja motivaciju 49% radnika, uz 43% Ijudi iz visoke klase. „Volim da znam da li se dogodilo nešto strašno” odgovara 35% radnika i jedva 19% Ijudi iz viših klasa;

43