RTV Teorija i praksa

istovremeno taj odgovor daje čak 35% ukupnog broja žena. Bazirajući istraživanje na dvema uzastopnim anketama, jednoj iz 1957. a drugoj iz 1970, Kolins zaključuje da među zahtevima publike raste traženje „lakih sadržaja” u teievizijskom dnevniku; godine 1957. zahtevalo ih je 45% primalaca, a 1970 - 62%. Naravno, u korelaciji s drugim podacima, odgovore iz 1970. treba prihvatiti kao verodostojnije za stavove široke publike negoli odgovore iz 1957, zato što je pedesetih godina - s obzirom na relativnu novost televizije - opseg detaljnijih preferencija publike bio ranogo slabije diferenciran, pa je gledaoce zadovoljavala i sama činjenica da uopšte išta gledaju na ekranima svojih televizora. Na britanskom tlu ukusi su počeli da se izrazitije formiraju oko 1962, kada je, uostalom, došlo do izvesnog pada ukupnog broja gledalaca televizije. Prikazani u dve mbrike - „premalo” i „previše” - ukusi gledalaca britanskog televizijskog dnevnika predstavljaju se na sledeći način: ® „previše” - übistava, unutrašnje politike, @ „premalo” - sporta, pitanja kraljevske porodice, inostranih problema. Prema anketi iz 1970, obrađenoj na istom principu, britanski gledaoci smatraju da je u dnevniku: ® „previše” - demonstracija, okrutnosti, ratova, @ „premalo” - problema vezanih za finansije. Izgleda da Kolinsova statistika koja je načinjena za televizijske dnevnike ali se odnosi na prijem televizije uopšte, priiično jasno dokazuje ono što smo i pre toga smatrali - dakle, da ograničenja teievizijskog programa u oblasti veće odvažnosti u formuiisanju sudova i mišijenja ili pokazivanju pravog lica sveta u kome živimo - sveta rastrzanog sukobima i nakostrešenog hiljađama opasnosti - ne određuju samo faktori kontrole i „vrhovne” cenzure. Ništa manje odiučan kontrolor, čijeg se delovanja realizatori televizijskih programa plaše ništa manje negoli „vrhovne” kontrole, jeste sama publika. Za nmoge sadržaje upravo je ona, kako Englezi kažu, gatekeeper (vratar, golman).

44