RTV Teorija i praksa

kukuriče, podrugljiv i često gorak prznica. Dušan Radovič je među slušaocima, a i na osnovu novinskih kritika, bio, u isti mah, lucidan i neumoljiv, nežan i siadak, plemenit i zao, jednom reči, dobar i rđav, kao svaki drugi čovek, što je bez sumnje najtačnija ali i vrlo uopštena klasifikacija. Pesnik Stefan Grubač uputio je ovom „dežurnom pesniku” lirski kompliment: „Dušan Radović ne štedi svoju dušu; on je rasipa po Beogradu, po njegovim krovovima, daje je njegovim golubovima, parkovima, rekama, deci, Ijudima.” Na primer: Soliteri kod Novog groblja sviraju na košavi kao usne harmonike. Stanari ovih, pre vremena ostarelih zgrada, pitaju nas da li će se i ovi soliteri rušiti i kada. Mi im predlažemo da ih još malo ruše sami, dok se ne donese konačna odluka. U porti Vaznesenske crkve, ispod nas, najstarije i najveće drvo pozlatilo se od starosti i jeseni. Visoka Palata Beograd, iz koje vam se javljamo, mogla bi se sagnuti, übrati ga kao cvet i njime zakititi svoju tamnu fasadu. Lepo bi joj stajalo. Posmatramo neke Ijude. Pune su im oči sasušenih, neisplakanih suza. Kakva je to muka morala biti, kad se ni plakati nije moglo. Pametni i skromni Ijudi neće ono što ne mogu. Zato se drugima čini da oni mogu sve što hoće.

309