RTV Teorija i praksa

značajnoj meri je bilo dragoceno i iskustvo animiranog filma - naročito u pogledu preci/ne sinhronizacije zvučnog i vizuelnog elementa, U svakom slučaju, tek je montaža ono što čini da izvestan video-spot stekne konačnu izražajnost: u pogledu globalne ekspresije, kao i u pogledu posebnih. individualnih svojstava. Slučajnom posetiocu studija u kojem se radi na izvesnom video-spotu to namah postaje jasno: proces rada na pojedinim elementima deluje krajnje statično, uz brojna ponavljanja, i nadasve, neinspirativno. To se, naravno. ne odnosi samo na vizuelnu već i na zvučnu dimenziju spota: utisak je da se nešto pravi, a ne stvara. Slikar stvara, a ne pravi sliku; kompozitor takođe stvara, a ne pravi kompoziciju, Međutim, rok-muzičar. naročito danas, u eri elektronskih instrumenata, više pravi nego što stvara svoju muziku: isti je slučaj i sa autorima video-spotova. Objašnjenje je jednostavno: radi se o stvaralačkom činu uslovljenom tehničkim instrumentima gde stvaralački čin dolazi a posteriori. Kod video-spota je to montaža: kod snimanja savremene rok-muzike to je konačni remiks usnimljenih linija. Video-spotovi se po pravilu snimaju polako i natenane. Pevač i grupa snimaju se onoliko puta koliko se to smatra potrebnim, uz često menjanje uglova kamere i osvetljenja, sa kojima se često spontano eksperimentiše na licu mesta. Snima se, takodje, i odredjen broj nemih kadrova u kojima se prikazuju protagonist/protagonisti u trenucima kada nisu neposredno zauzeti kopiranjem (sviračkim pokretima, pokretanjem usana) onoga što se dešava na zvučnoj traci, plej-beku. Osim toga, u tim kadrovima obuhvata se često detaljnije okolni, radni, studijski ambijent. Medjutim, šta god da je posredi, za fakturu kako nemih tako i ostalih kadrova uvek je odlučujuča živost, fleksl'oilnost kamere - obilato se koriste svi hitri zumovi, farovi, švenkovi, ponekad efektna snimanja iz ruke, „riblje oko”, promene u dužini kadrova. Bez obzira na kasniji montažni postupak več se u ovom, „pripremnom” stadiju obezbedjuje dinamična, ponekad fizički gotovo nepodnošljiva frenetičnost slike i prizora: uz zvuk koji, po pravilu, dostiže više desetina decibela, gledalac/slušalac je naprosto izložen koncentrisanoj agresiji slike i zvuka