RTV Teorija i praksa

psihoanalitičke filozofije navodeći Rajha i njegovu „funkciju orgazma”. Filmski seksepil kao amblem imala je svaka generacija u svim oscilacijama ukusa od erotskog do pornografskog. Od nekadašnjih faličkih igara u Antici do današnje upotrebe objektiva. Kamera jeste falus. Ovaj i ovakav film otkriva „orgastičku energiju”. Govoriti o Erosu je nemogućno bez govora o Tanatosu. Govoriti o Ijubavi i smrti znači ~u lavirintu puti, čovek, ta svirala od žada, kroz sopstvenu melodiju užitka i patnje, pokušava da prodre do krajnjeg smisla postojanja” - zaključiće Drašković svoj disput o Ijubavi na filmu i sledeći esej posvetiće temi smrti. „Umreti lepo”. Niz želatin filmske emulzije curi Ijudska krv. Film je autentičan dokument o smrti. Ako zagrebete celuloidnu traku tragovi smrti biće vam na rukama. Autor ovde objavljuje svoj sinopsis za filmsku ekranizaciju antropologije smrti pod naslovom Ceremonija. Za njega je „razmišljanje o smrti - razmišljanje o slobodi”. Podsećajući se Montenja Drašković objavljuje još jednu svoju rediteljsku partituru nesnimljenog filma. Nasilje na filmu je središnja tema Draškovićevog pozorišno-filmskog stvaranja. Otkrivajući nasilje kao theatar mundi i njegovu krvavu dramu autor se priseća drevne ruske mudrosti ~Ne grdi ogledalo ako ti je Uce ružno”. Ružni svet nasilja jeste predmet Draškovićeve estetike zla. Proizvodnja smrti nasiljem u našem vremenu proporcionalna je količini surovosti koja se projecira na velike i male ekrane, Šta je Mrožekova Klanica prema pejzažima Osvjenćima i Brežinke? Brutalnost nasilja se „rasprskava kao ogledalo u koje puca ludak”. Ludilo smrti i jeste tema najsnažnijeg eseja u Draškovićevom Ogledalu: „Delirijum jednog zida”. Ne-ogledalo je posvećeno temi stvamosti i filma. Grifitovu filmsku utopiju o totalnom filmu danas već ostvaruje holografski film. Stvamost i umetnost ukidaju rampu koja ih deli. Film postaje sama stvarnost, a stvamost film. Bitno je ko drži konce u ruci. Svet Ijudi šve više iiči na svet supermarioneta, Rezija svakidašnjeg fivora. Od rođenja do funeralnih ceremonija čovekov put je pred objektivom stvamosti. „Poznata stvamost je tkanina iz koje reditelj izrezuje deo svojih znakova” - zaključuje Drašković. Danas kao' da se odista ostvaruje Grifitov san s početka ovoga

236