RTV Teorija i praksa

Marjan Radojičić, koji se postarao za mnoštvo übedljivih zvučnih efekata. Njihova potmulost u nestvarnom svetu uznemiravajučeg zvuka dočaravala je čak i vizuelna obličja nekog paganski uskomešanog teatra. OD RAZGOVETNOG DO NEJASNOG Početkom šezdesetih godina, dakle, pre nego što je osnovan Treči program Radio-Beograda i pokrenut zapažen ciklus emisija „Eksperimenti i ostvarenja” - izvesni reditelji i ton-majstori u radio-stanici preduzeli su prve korake u potrazi za izvornim radiofonskim izražajnim sredstvima. Njima se, sasvim opravdano, učinilo da skrivene elektronske mogučnosti jednog najsavremenije opremljenog radio-studija neslučeno mogu da pomognu preduzimljivim, maštovitim i studioznim stvaraocima. Tako je u prvi mah nekako stidljivo, a!i uverljivo, i pored činjenice da se kao i uvek u našoj sredini moralo boriti protiv puke improvizacije - reditelj Boda Marković, čini se, prvi dublje i usredsređenije oslušnuo nove mogučnosti varijacija i razigravanja Ijudskog glasa pomoču radio-tehnike, i to u realizaciji avangardno radiofonski oblikovane crnačke lirike. Doda li se tome i podatak da je, istovremeno, naoko smelom i u to vreme neshvatljivom eksperimentisanju (a što je u radiofonski razvijenijim zemljama proveravano znatno ranije) podvrgnuto i svestrano korišćenje zvučnih i muzičkih efekata u specifičnim pokušajima naknadne obrade snimaka i njihove montaže - u programima Radio-Beograda takvim postupcima izdvajao se rediteljski trio Boda Markovič, Arsa Jovanović i Darko Tatič. Oni su iz godine u godinu dosledno pripremali najraznovrsnije emisije, i to od onih koje su delovale snagom i svežinom otkriča, da ne kažem otkrovenja, pa do takvih koje nisu bile ništa drugo do ponavljanje što je več bilo ostvarivano. Neukrotiva želja i nemirne pobude da se kaže nešto novo, drukčije, dotle neznano i nepoznato, ponekad, u stvari, dokazuje da je naličje lice, a ne obrnuto. Dokazuje da se ni iz najrazgranatije kreativne uobrazilje, kao ni iz presahlog bunara, ne može

11