RTV Teorija i praksa

sredstvima rnonotehnike која ne dopušta da se u stvarnim razrnerarna oseti sva prostornost zvuka i reči - i sada, kada su u pitanju Krajputaši, nemoguće je oteti se utisku da to nije ništa drugo do niz izvanredno radiofonski obrađenih epitafa. Takođe, Krajputaši su i temelji nerukotvorenog spomenika epopeji koja nije nastala a zatim prohujala zbog puke želje da se steknu državna priznanja i prolazna istorijska slava, epopeji podjednako vidljivoj i u daljinama kojima nas od nje dele minula vremena, a istodobno uočljivoj u blizini oživljenih sečanja ako se netremice zagledamo u njene vrtloge i ako oslušnemo njene krike i škrgute, njene vapaje i poklike. Sve je to, dostojanstveno i odlučno odzvanjalo u ovom radiofonskom poduhvatu da se tonski osmisli zbir radio-dramski zabeleženih dokumenata nekih već skoro izgubljenih znakova narodne književnosti. HLADNO POZORJE SVETA Stefan Stefanovič napisao je Smrt Liroša Petogtako reči kao golobradi junoša, a preminuo je u trenutku kada se Sterija tek nazirao kao dramski pisac. Stefanovič je u ovoj drami, nadahnutoj autorovim poniranjem u naše junačke narodne pesme, oživeo sećanja na sudbinu jednog od poslednjih vladara loze Nemanjiča, što su činili mnogi pisci, od Emanuila Kozačinskog do Milutina Bojiča i Petra S. Petroviča. Večinu među njima, i ne samo za njihove dramske prvence, osvojila je tada nezaobilazna Rajićeva Istorija raznih slovenskih narodov, najpače Bolgar, Horvatov i Serbov, ali je Stefana Stefanovića ta istorija inspirisala dvostruko. Prenebregao je i izbegao toržestveno prosvetiteljstvo Rajičevo, a u sukobu Uroša i Vukašina naslutio šekspirovske i šilerovske obrasce, poput Uroševog vapaja: „Strašno je to gledati hladno i okrutno pozorje sveta”. Osečajući koliko Smrt JJroša Petog nije samo prahom zaborava prekrivena tvorevina književnog poletarca, nego i delo u коше i danas odjekuju akordi pomno sročene istorijske drame poreklom iz motiva narodnog pesništva, Miroslav Belovič je za radio adaptirao i

14