RTV Teorija i praksa

one toliko nekad prisne družbe sa delirna znanih i neznanih narodskih pesnika i pripovedača. Ako se mnogi od nas i dalje oglušuju o dragocenosti Vukove riznice, pa se njeni dragulji i alem-kamenje iznose na svetlo dana samo o retkim proslavama, godišnjicama i saborima, ipak, pokatkad neko naše pozorište, ili grupa zanesenjaka, ili dobri, stari radio, posegnu za onim čemu se svojevremeno iskreno divio i jedan Johan Volfgang Gete. Nedavno, u adaptaciji i u režiji Mate Miloševića, reprizno su emitovane (avgust, 1979) šaljive narodne pripovetke u tumačenju Ružice Sokič, Milutina Butkovića, Branislava Jeriniča, Žike Milenkovića. Za tili čas i oni manje prijemljivi i zainteresovani radijski slušaoci ne samo da su bili suočeni sa osobenim narodskim oštroumljem i šeretlukom, nego i sa sposobnošću interpretatora da se u najraznovrsnijim i mnogostrukim oblicima sugestivnog pripovedanja uverljivo veseljački izraze. Time je, makar i na kratko, održana übedljiva lekcija o potrebi učestalijeg negovanja govorne reči proistekle iz onih več poslovično tradicionalnih narodnih motiva. Makar i na časak bivamo ozareni ako do nas posredstvom radio-talasa dopre čist i ničim natrunjen glas narodnog znanja i umenja. A pogotovo smo obradovani ako u takvim i sličnim nastojanjima glas o kome je reč obogate i doživljajno osmisle dramski umetnici predvođeni teatarskim bardom Matom Miloševičem, što če reći oni kojima nisu strana sazvučja narodnog stvaralaštva i koji nisu utonuli u ravnodušnost i nipodaštavanje svega onoga što ma i izdaleka podseća na gusle, zbegove i svratišta na kojima se danima i nočima, kroz decenije i vekove, duša nepoznatih stvaralaca preobražavala u govornu reč najplemenitije kovine. POGROM ZLIH VOLŠEBNIKA „Minijature” Dramskog programa Radio-Beograda nisu to samo stoga što su kratke i jezgrovite, nego su, najjednostavnije rečeno, svojevrsni poligoni na kojima

17