RTV Teorija i praksa

trebalo bi što je moguće dalje da odzvone u redovirna radijskih slušalaca svih uzrasta, da nagnaju na razmišljanja, da nas krilato ponesu i privole na maštarije o tome ko smo bili, kakvi jesmo i kakvi ćemo biti, ovekovečeni u bajalicama, poslovicama, poskočicama, zagonetkama, pitalicama, razb’rajalicama, a i u nebrojenim, vrludavim i ponorničkim tokovima sujeverja. VUK KARADŽIĆ ČOVEK, VUK KARADŽIĆ SVET U februaru 1987. godine ciklus emisija pod naslovom „Reč, pesma, povest i smrt” nije bio samo i isključivo dostojan prilog Dramskog programa Radio-Beograda proslavi dvestagodišnjice rođenja Vuka Karadžića, nego je to i pregalaštvo koje je zaslužilo i veći odziv slušalaca, i brojnije kritičke osvrte. A kako do svega toga nije došlo - krivica se nikako ne može pripisati autorima i izvođačima. Pre će biti da je posredi tužna istina da danas i ovde reklo bi se svaka druga iole vrednija i sadržajnija kulturna akcija ostaje na pola puta između stvarnih i lažnih kulturnih potreba i ostvarenja. U vladavini osrednjosti unapred se znaju presude za sve što šikne i vine se uvis, za sve što je pravo stvaralačko sagorevanje i doživljaj. No, kako je da je, autor tekstova za emisije o kojima je reč, Miroslav Savićević, reditelj Boda Marković i poduža lista saradnika - njih sedamdesetak! - uložili su i znatan trud da radiofonski i radio-dramski dočaraju život i dela Vuka Karadžiča, vreme u kome je Vuk dejstvovao i podneblja u kojima je za sobom ostavljao beskonačan, do naših dana krupan i čitljiv trag prosvetitelja, reformatora jezika, pisca, antologičara, prevodioca i samoukog a genijalnog kulturnog pregaoca. Kako su u pitanju bile stotine podataka, činjenica, dokumenata, pisama, knjiga, zapisa i svakojakih svedočenja - i Vukovih i onih o Vuku - to je autor Miroslav Savićević reditelju Bodi Markoviću ponudio građu u čijim razmerama su se smenjivale monološke i dijaloške fakture, a često i izražajna sredstva bliska

20