RTV Teorija i praksa

narativnom, što nije baš najpogodnije, niti je preporučljivo za radio- dramsko osmišljavanje najbitnijih događaja u životima, Ijudima, vremenima. Zato se i dešavalo da iz večeri u veče ta uistinu ogromna i impozantna radiofonska freska o Vuku Karadžiču čas pleni oratorijumskim silovitostima i zvucima, čas deluje kao prepričavanje više ili manje poznatih istina o Vuku, a čas postaje obrazac izrazito savremenog i domišljatog radio-dramskog postupka u kome se dinamično dopunjavaju likovi, njihovi odnosi i sukobi, i vremenski okviri u kojima su stvarno postojali. Nije bilo ni malo lako sve to dočarati jedino glumačkim glasovima, pažljivo odabranim muzičkim insertima, izvornim delovima narodnog melosa, montažnim dosetkama i studioznošću reditelja i ton-majstora. Rezultat koji je tu ostvaren podržava me u uverenju da svih sedam emisija „Reči, pesme, povesti i smrti” Miroslava Savičeviča, bez pogovora, znače vrhunske domete u delokrugu Dramskog programa Radio-Beograda. Zanemare li se pri tom neki nedostaci i manje übedljive ili povremeno nemušte scene u ovoj seriji emisija - kao njeno trajnije i svetlije znamenje ostaju autorove, rediteljeve i glumačke upornosti i sposobnosti da se pred mikrofonima oživi i u magnetofonske trake utisne i Vuk Karadžič čovek, i Vuk Karadžič svet. Jedan od onih svetova kakvih je malo i u kulturno daleko večim sazvežđima no što su ova naša.

21