RTV Teorija i praksa

Branko Popović

KOMUNIKACIJSKA VREDNOST GLASA U GOVORU

- prilog reafirmaciji usmene reči -

Usmena reč tek u naše vreme (prvi put posle antike) pridobija zasluženu pažnju nauke. Mada je uvek dominirala Д svakodnevnom međuljudskom opštenju, vrednosna prednost od Gutemberga do danas prelazi na pisanu reč. Pojavom pisma, a osobito bumim razvojem štamparstva (od sredine XV veka) usmena reč dobija drugorazredni značaj u javnom komuniciranju. Zapisani se jezik sve više izučava, a kad se i osvme na „neuhvatljivi” usmeni govor - nauka mu pripisuje svojstva pisanoga jezika. Toj se pogrešnoj navici i danas robuje. Svak ko piše o usmenoj reči nalazi se u protivrečnoj situaciji: mora se pisanjem zalagati za povračaj važnosti usmenosti. Tako je i ovde. U temelju koncepcije ovog rada jeste afirmacija usmenog govora i govomosti, a to implicite znači - kritika onih tipova komuniciranja u kojima se (kao neprikosnoveni kulturni obrazac, bez prave potrebe) nameće pisanost i knjiškost. Ovo što mi sada valja prevladati kao aktuelnu protivrečnost vlastite situacije, odblesak je kontradiktornosti opštijeg kultumog važenja. Dilema pisati ili govoriti nije nova. U kolevci evropske kulture, drevnoj Grčkoj, prednost je davana usmenom govoru u javnom komuniciranju. Međutim, i pisanje i govorenje srečno je i sistematično obuhvatala jedinstvena disciplina - retorika. To što je promišljala sama retorika danas se nepotpuno izučava u nekoliko

61

JEZIK