RTV Teorija i praksa

jezičkih disciplina. Poetika i stilistika bave se bezmalo pisanim tekstovima. Do tridesetih godina ovog veka lingvisti su izučavali ćutečega čoveka. Usmena reč je tek odskora udostojena pažnje naučnika. Ali i to se dogodilo posle masovnog uvođenja elektro-naprava za odašilianje žive reči: telefona, radija, filma, televizije. Živa se reč odomačila na filmu, radiju i televiziji, ali i tamo počesto uzima ruho i logiku pisanoga teksta. Razlozi za to su trojaki: 1) rukovodeči Ijudi filma, radija i televizije školovani su na kultumim obrascima i kriterijima pisanog izražavanja; 2) mnogi od njih su se afirmisali u novinarskom pisanju; 3) najzad, i govorena se reč najpre priprema i pojavljuje kao zapisana poruka. Sve to otežava živoj reči da se autentično, spontano, dijaloški usmereno (a ne monološki otuđeno) pojavljuje u ovim najmasovnijim i najuticajnijim medijima društvenog opštenja. Ali zašto sudbinu i napredak žive reči vezujemo za uslovnosti i modalitete njenog radio-televizijskog pojavljivanja? Zato što se pojavom ovih medija i tehničkih sredstava koja ih prate (magnetofon, magnetoskop, video-rikorder, video-kamera i dr.) dogodio kultumi i tehnološki prevrat ravan pojavi pisma, odnosno Gutembergovom otkriču štampanoga umnožavanja pisanih poruka, tj. rađanju civilizacije knjige. Pismo, osobito štampana knjiga, omogučava prevladavanje prostorno-vremenskih smetnji komimiciranju. Materijalizovanu poruku pismo čuva za nekog čitaoca van piščevog prostora i vremena, a spasava autorove duhovne tvorevine i od njegovog vlastitog zaborava Transtormišuči svoje govorne poruke u grafičke znake čovek je bio svestan da u njih može pretočiti tek deo svojih misaono-osećajnih sadržaja. Samo najdarovitiji pisci (umetnici reči) imali su snage da u te znake utisnu relativno celovitije izraze svoga bića.

62