RTV Teorija i praksa

Savremena elektronska sredstva u stanju su da snime pa sačuvaju „sliku” i govora i govornika (dok poruku kazuje). Materijalizuje se (kao i pismom) konzervira poruka za čitanje (i gledanje) u nekom drugom prostoru i (Ш) vremenu. Snima se govor na izvoru, sam netransponovani govomi čin i njegov kontekst, celovita i autentična govorna situacija. Pismom to nije moguče dočarati. Snimci se prenose trenutno (brzinom elektomagnetnih talasa), a mogu se distribuirati i čuvati kao i knjige. Iz ovoga ne treba izvesti zaključak da je vreme Gutembergove galaksije isteklo. Knjige će se i dalje pisati i čitati. Možda če se čitati nešto manje, ali će (opet blagodareći elektronici) čitanje biti olakšano: stranice knjiga dobijače se na ekranu kučnog kompjutera direktno iz najudaljenije biblioteke. Vreme knjige nije prošlo (i neće još za dugo proći) ali če ona izgubiti primat. Usmena, živa reč ponovo če zauzeti čelno mesto u međuljudskom komuniciranju. Vreme govora je došlo! Da li smo to shvatili? Još ne. Da bismo bili svesni civilizacijskog obrta koji nastaje sa mogućnošću istovremenog snimanja (i emitovanja slike) sagovomika, njihovog dijaloga i svekolikog konteksta u kojem se komunicira pa, dakle, i prilike da taj „totalni živi govor” preuzme vodeću ulogu u međuljudskom opštenju, treba proceniti našu sadašnju, obrazovnu i kulturnu situaciju, u kojoj ne samo da se pismenosti daje primat, nego se oblici i merila pismenog opštenja (i kad to ne treba) naturaju usmenom opštenju. Ovladavanje pismenošču teško je i za pojedinca i za pojedini narod. Srazmemo povelik broj naših građana nepismen je ili polupismen. A nivo pismenosti opismenjenih nije na evropskom kulturnom nivou. Zato je u nas pismenost i danas znak prestiža, a ne samo azbuka kulture. Stoga još imamo kompleks nedovoljne pismenosti, kompleks manje vrednosti zbog male pojedinačne i opšte pismenosti. Usmeni, pak, govor kao da stičemo bez napora, bez školovanja, prirodno kao što rastemo i dišemo. S druge strane, naše su usmene tvorevine stekle lep glas u svetu. Moglo bi se stoga reći da imamo kompleks više vrednosti zbog našeg navodnog usmenog genija u pesmi i priči. Čini se prirodno: učiti i negovati malu a uglednu pismenost, a ne baviti se onim

63