RTV Teorija i praksa
čega navodno prekomemo imamo, što se lako stiče a malo ceni, što se tobože bez truda održava. Tako je naša usmena reč ostavljena samoj sebi, da raste kao divlji cvet. Lingvisti su izučaval? okamenjenu formu napisanih rečenica uvereni da se bave pravom i potpunom jezičkom problematikom. Živi im je govor izmicao kao onaj vuk iz narodne poslovice, kome se samo mrtvome može rep izmeriti. Problem je kako živi govor prosuđivati. Sistematski se negovao i usavršavao samo govor koji je služio glumi i pevanju, ali to je govor retkih i za retke, profesionalne uloge. Govorništvu se u nas ne poklanja nikakva pažnja. (Posmatrajući jednog uglednika kako govori na televiziji, zapisao sam: Upotrebljava jezik da njime - pred milionskim gledalištem - ovlaži prst pri prelistavanju stranica teksta, koji mu je inače drugi napisao!) Masovno negovanje sposobnosti usmenog govorenja doči če tek kada se vrati dostojanstvo usmene reči, kad se sagledaju preimučstva živog nad pisanom govorom i kad budemo svesni sadašnje zapuštenosti i nerazvijenosti veština usmenog govorenja. Kada su jednog američkog oratora zapitali zašto ne čita svoje govore, rekao je da je ono što če da kaže toliko važno da ne želi da između njega i publike posreduje mrtav papir. Kad je Tolstoj pročitao Geteove reči: „Bolje mislim nego što govorim, bolje govorim nego što pišem, bolje pišem za sebe nego za publiku”, dodao je: ,Ja mislim da je obrnuto: što pišem za objavljivanje jasnije je, punije (određenije) - obraćam pažnju na tačku gledišta svih Ijudi nego kad pišem za sebe ili kad govorim”,’ Genijalni umetnik reče Gete osečao je da se njegova misao nepotpuno pretvara u govor, ali da se u pisanju još više redukuje. To, međutim, što mnogi - kao i Tolstoj - uspešnije pišu nego što govore, poznata je stvar, osobito među onima koje su manje (ili sasvim površno) učili veštini javnog govorenja. Zalaganje za reafirmaciju govornog umeća ne treba shvatiti kao jeretičku, stranačku zaveru usmenjakoviča
' „Bonpocsi литературн" Moskva, br. 8, 1978, str 171-172
64