RTV Teorija i praksa

Ne gledajući екгап Iza ekrana su se događale neobične stvari. Pojavile su se prve zvezde; Lola Đukić, Milan Kovačević, jedna nezaboravna reportaža Реге Đurića o Šavruku, televizija još nije počela da se organizuje i reorganizuje, sjajno je moglo da se uči i da se radi. Još nismo znali, ili ~oni” još nisu znali, koja je moć sedeti na uredničkoj fotelji i odlučiti ( odlučiti) ko će da se pojavi na prozoru (zvanom želja) i šta jedno takvo pojavljivanje donosi kao posledicu. Nije bilo planiranja i planera, nije bilo merenja filmske trake na milimetar, ko je radio morao je imati zanat u rukama: inače kako bi mogao da radi? Televizijske fotelje su u početku bile samo šamlice, pomalo prezrene u odnosu čak i na radijske stolice koje su se (kao nekad crno-beli u odnosu na obojeni film) dičile da se bave čistom umetnošću. Dok je televizija malo-pomalo počela da biva zabava za narod. Arena. Samo malo kombinovana; koliko je mogla da postane (i postala je!) cirkus za narod, toliko je mogla postati (i postala je) hleb za pojedince. I to: veliki hleb. Počela je tako televizija da se organizuje. Kad god je trebalo da se reši neko kadrovsko pitanje u gradu, da se reorganizuje. Počeli su programom i tehnikom da vladaju Ijudi koji nisu učili nov zanat a nije ih ni zanimao. I tako, malo-pomalo, televizija je postala sistem koji radi protiv sebe: da bi se ostvarilo nešto i dovelo do prozora (zvanog želja), moralo se boriti sa mračnim silama. Mračne sile su određivale kapacitete, dane određene i studije za pojedine projekte, novac sa kojim će se nešto da, a nešto ne realizovati, sve dok nismo došli do apsurda: radi što manje, јег kad radiš to košta, a kad se раге troše ostaje manje da se podeli. Sad za ovo poslednje ne bih umela da kažem da li je tačno. Ali narod televizijski u to veruje i, shodno tome, uglavnom ne radi. Mnogo je danas Ijudi oko nas, oko mene. Bez televizijske olovke u ruci. Mnogi žele da vladaju i vladajući da rastu. Mnogima je dato da nas ometaju. Niko ne dobija

29