RTV Teorija i praksa

Arsenije Jovanović

U POTRAZI ZA ZVUCIMA GRADA ARLA

Utorak, 29 april. Jug Francuske. Penje, provansalsko seoce. Sedim pred kućom. Jedva da je svanulo. Ispred mene šuma, iza mene zid. Okolo, brda Sezanova, San Viktoar. Pridržavam se za vrelu šolju čaja, grejem ruke na toplom porcelanu. Noć je bila sveža, puši se čaj. Pramenje pare rumeno, od sunca valjda. Snovi, nekakvi patrljci snova, krenuli za mnom iz postelje, kao kučići, zapliću mi se u noge. Juče, na auto-putu, na domaku Eks-an-Provansa, tridesetak metara duga tabla: Pejzaži Pola Sezana Iza table vinogradi, šume, zemlja, nebo. Ćovek preuzeo ulogu Tvorca, gradio pejzaž ugledajući se na sopstvene slike, premeštao drveće i stenje, izduživao, iskošavao livade i polja, sadio masline i lozu, razmazivao boje, menjao prirodu kako mu na pamet padalo. Konceptualistička prevara? Džinovsko Sezanovo platno u autentičnom plen-eru? Nedostaje potpis. Da li bi sličnu pometnju u našoj svesti mogao da izazove zvuk, muzika, manje stvarna od vidljivih slika, nedostupna čulnim proverama? Debisijevo More, na primer? More Kloda Debisija, ne More Kloda Debisija?

117