RTV Teorija i praksa

još jednom dokazala da su granice zvučnih prostora neomeđene i neuhvatljive. U KANDŽAMA TOTALITARIZMA Miloš Krečković dramatizovao je za radio roman Otimanje sreće Milenka Vučetića. 17 Radio-dramatizacija romana, isto kao i kada se radi o dramatizacijama proznih dela namenjenih izvođenjima u pozorištu, može se smatrati uspelom samo ako je maksimalno podređena izražajnim svojstvima medija. Sledivši narativne tokove romana, Krečković je uglavnom uspeo da sadržaj dela svede na obim radio-dramske emisije čija su osnova dobro komponovani dijalozi. Pri tom je ipak koristio i tzv. sprovodne komentare, ne bi li razjasnio detalje radnje. Možda je emisija mogla da se formira bez tih „uvodnih’ i „sprovodnih” komentara, a da se tako postupilo, sigurni smo, bila bi znatno dinamičnija. To se dramatizatoru i može postaviti kao značajnija primedba, kao i konstatacija da je više pažnje obraćao tekstu romana, dok je manje vodio računa o samom mediju. Ipak, uprkos takvom postupku, rezultirala je jedna zanimljiva emisija o životu u tek oslobođenom Beogradu, negde 1945. godine, kada se okupila grupa pod okupacijom kompromitovanih glumaca i u nekoj napuštenoj magazi počela pripremati jedan francuski komad. Budni čuvari poretka s podozrenjem su gledali na tu glumačku aktivnost i übacivši među glumce „svoga” čoveka uspeli da onemoguće premijeru čija bi realizacija odudarala od repertoara ostalih beogradskih pozorišta u kojima su dominirali sovjetski pisci, po diktatu tadašnje komunističke doktrine u Jugoslaviji. U zanimljivoj formi prikazane su mnoge kontrastne situacije, najčešće u lepo oblikovanim scenama koje su dočaravale glumačke nedoumice i nesporazume, ali i njihove velike ambicije i želju da postignu uspeh na premijeri. Radio-dramatizacija, istina samo donekle, oživljavala je i samo vreme događanja, kada je

17 Treći program Radio Beograda, 12. XI 1991.

148