RTV Teorija i praksa

korlste jezik. Terston (1938) je faktorskom analizom izdvojio neka svojstva značajna u korišćenju jezika, po kojima se ličnosti među sobom razlikuju. To su: 1. opšte verbalne sposobnosti - da se nauče razni konvencionalni jezički odgovori i da se duže vremena zadrže u svesti; 2. tečnost izražavanja - da se iz mase mogućih odgovora brzo izabere pravi; 3. ideaciona tečnost - lako i brzo iznošenje ideja; 4. sposobnost imenovanja predmeta - brzo davanje imena predmetima; 5. übedljivost i ejtkasnost izražavanja - sposobnost da se lično izražavanje nametne drugome i da bude prihvaćeno od drugih. Od sedam faktora koji čine strukturu sposobnosti, po Terstonu, dva su vezana za jezik. To su: rečitost, odnosno bogatstvo rečnika i razumevanje sadržaja iskazanih rečima. Kako su i intelektualne sposobnosti nerazdvojni deo ličnosti, jezik se, znači, i ovde javlja kao njen sastavni deo. Na koji se način u jeziku ogleda ličnost govornika? Po Sapiru, ona se ogleda na svim jezičkim nivoima: u glasu, dinamici glasa, izgovoru, rečniku i stilu. Kako Sapir kaže, mi možemo „когак po korak”, na osnovi govorne analize, da sa sigurnošću odvojimo šta je u govoru društvena naslaga, društvena konvencija, a šta je uslovljeno samom prirodom govornika. To možemo učiniti i putem intuicije i na naučni način. Na osnovu sopstvenog genetskog k6da mi prepoznajemo govornika čak i kad nismo u neposrednom kontaktu, već ргеко telefona, u otežanim uslovima komunikacije. Prepoznajemo njegova idiosinkratska svojstva. Grubost ili sitničavost njegove ličnosti, pamet, obrazovanost, plašljivost, nesigurnost itd. Samo na osnovu razgovora, za Vuka je Kopitar rekao da je „najbolja glava” među Srbima, jer pravilno srpski govori. Dok je za Sapira glas nesvesna simbolizacija opštih sklonosti ličnosti, za Kerola se ličnost izražava u opštoj

169