RTV Teorija i praksa

pretećim, ukoliko su bliski realnosti i ukoliko se sa njima gledaoci mogu lako identifikovati. Sasvim suprotno, brutalni filmovi mogu biti shvaćeni kao udaljeni od realnosti, tako da ne podstiču reakcije gledališta ukoliko je nasilje prikazano ritualno i ukoliko su karakteri stereotipni. Nema sumnje, međutim, da bi izvesne scene nasilja mogle u ekstremnim slučajevima proizvesti agresiju i možda predstavljati povod za nju, kao kada neko radi zabave potegne obarač. Pored toga, ono što još više zabrinjava jeste činjenica da je moguće da postoje Ijudi koji, fizički i mentalno, na bezosećajan način doživljavaju nasilje na ekranu, bilo da je ono fiktivno ili stvarno. Da li postoji puno programa koji se rado gledaju, a koji ipak ukupno uzevši, posle izvesnog vremenskog perioda, polako razaraju naša osećanja i čine nas toliko neosetljivim na scene i zvuke übijanja, tuče, mentalne torture i međusobnog povređivanja? Da li stalni porast prizora nasilja u društvu smanjuje mogućnost da običan, pristojan građanin bude njima šokiran na onaj način kako bi mi to očekivali, odnosno da se okrene protvi nasilja u društvu? Ukoliko bi nasilje bilo prezentovano kao svakodnevni

10