RTV Teorija i praksa
susedstvu do, opet, televizijskih i drugih odnosa individue sa institucijama i industrijama. Pod političko obrazovanje smeštam svc ono što je islraživanje i promocija različitih vrsta mišljenja kao pogleda i, naročito, vrsta ponašanja, gde mogu da se uoče karakteristike koje nisu sarao izvori konfliktnih situacija već i razlozi za slaganje. U estetsko obrazovanje übrajam sve one programe u kojima individua koja gleda TV može da pronađe nešlo o sopstvenim ekspresijama, otkrićima i ukusima kroz učenje o potrebi za razumevanje TV medija koji nije sam po sebi transparentan. Ono što profesor Stjuart Hud naziva: "učenje o konceptima koji dozvoljavaju da se analiziraju sopstvene reakcije" 1 u odnosu na TV. Znači, dok na ovom najopštijem planu, na putu komunikacijskih praksi u javnoj sferi, situacija nc izgleda ni malo jednostavna kod nas, to svakako ne treba da bude razlog da ostane takva. Istina je da se zvanični tumači ’progresivisti’ i dalje bave ’teoretisanjem’ o onome što su za njih demokratske fikcije savremenog kapitalizma, odnosno u njihovoj terminologiji materijalizovane iluzije mas-medijske kulture. Tim svojim pogledima očigledno pune i putem medija, i sa kalcdri, i sa poliličkih tribina sve prostore bez obzira na nastale međunarodne medijske hajke. ATV audilorij i dalje ima ulogu da samo prima njihove fatalisličke porukc kojc proizvode praktičari inspirisani i primorani na ovu leoriju. Jasno je da se ta, mogu reći zajednička amnezija, i u teoriji i u praksi, i dalje pretvara u naše gledalačko nesvesno. Kažem amnezija zalo što su mnogi među odgovornima sada zaboravili zašto su originalno bili zagovornici ’leorije’ o "masovnom društvu", odnosno koliko im je ona bila korisna. I zašto nikada nisu ni pokušali da se bave našom visokom i popularnom kulturom, da bi na vreme objasnili olkud niče naš televizijski populizam koji sada, izgleda, više nije jednostavno mas-medijski fenomen već, najzad, sme da se javno opiše kao svojevrsni primer diktata. Ma koliko se nadala da ta proizvodnja našeg starog straha, nekome tako očigledno potrebna, čiji je najrazorniji vid patološka mržnja i osećanje nesigurnosli u kojoj se gubi poverenje u sopstvene vrednosne sudove, neće moći beskonačno da izvire iz nesvesnog i hrani poslojaće frazeološko beznađe,
1 Sluart Hood, Why leach aboul television, uvod za knjigu Lcn Mastermana (1980).
71