Rustem i Suhrab

ФИРДУСИ

У руку узе џилит, па подвикну, На мејдан пође попут бесна слона. Из града крену спреман да се бије, Прашину диже до лица месеца. Па онда јурну краљеву шатору, Ударцем копља озго га претури: Као магарци пред панџама лавским, Разбежаше се срчани сердари. Ниједан јунак из иранске војске Очима не сме у њег погледати Због ноге, руке, стремена и узде, Због силних мишки и сјајнога копља. Када се опет сабраше јунаци, Рекоше: „То је јунак попут слона, Не треба њега олако узети; Ко смије њему на мејдан изаћи2“ Тад стаде вика јуначког Сухраба, Овако краља Кауса чикаше: „О краљу, чуј ме, поносни јуначе, На бојном пољу шта ти имаш послаг Зашто се назва Каусом великим Кад с лавовима не можеш изнети! Ако се само овим копљем хитим, Сву ћу ти војску одмах уништити! Заклео сам се тврдо оне ноћи, Кад Жендерезма убише у тврђи! Ирану ћу се љуто осветити, А Кеј Кауса жива обесити: Од Иранаца ко је чврсте руке, Да мени овде на мејдан изађе»“ Овако рече па задуго ћута, Али му нико ништа не одврати. Сухраб се саге па завитла копљем И седамдесет избије кочића:

Краљев се шатор једним делом сруши.

Са свију страна чу се јаук трубље. Каус се прену па нададе вику:

„Ој ви јунаци сретнога порекла, Нек који од вас Рустему дојави, Да овај Турчин све јунаке збуни,

1725

1730

1735

1740

1750