Rustem i Suhrab
РУСТЕМ П СУХРАБ
Узано поље за бој одабраше,
Кратким се копљем храбро окушаше.
Ни спона ни врх не оста на копљу,
Па оба уздом лево закренуше.
(С индиским мачем жестоко навале:
Од челика су све искре фрцале.
Од удараца мач у парчад оде,
Од боја мислиш: ево Судњег Дана!
Иза тог тешке топузе узеше,
Без даха један другог удараше.
Од силе сви се топузи изломе,
Коњи посрну а јунаци смету;
Покровац склизи с ветроногих коња,
Панцир се расу с појаса јунака.
Сусташе бојни коњи и јунаци,
Обома клону рука и мишица;
Зној капље с тела, прах засипа уста,
А језик пуца од велике жеђи.
Одмакоше се један од другога,
Отац пун бола, а син пун горчине. —
(О свете, чудна ли су твоја дела,
И добро и зло потиче од тебе!
Ниједног од њих љубав не покрену,
Разум се склони, љубав сакри лице.
И животиња позна своје младе,
И риба морска и магарац дивљи,
А јадни човек од срџбе и страсти
Не разликује сина од душмана! —
Рустем се мисли: „Никада не видех
Ни змаја да се тако храбро бије!
Бој с Белим Дивом шала ми је био,
А данас сам се с човеком обрукоб,
(С човеком који светом не управља,
Нити је јунак нити славан вођа!
Све моје силе сад су ме издале, _
А две су војске овај бој гледале!“ Кад им се коњи. мало одморише
Од бојног труда, напора и муке,
Тад одапеше оштре стреле с лука
а
1830
1885
1840
1840
1850
1855
1860
1865