Rustem i Suhrab

РУСТЕМ П СУХРАБ

Узано поље за бој одабраше,

Кратким се копљем храбро окушаше.

Ни спона ни врх не оста на копљу,

Па оба уздом лево закренуше.

(С индиским мачем жестоко навале:

Од челика су све искре фрцале.

Од удараца мач у парчад оде,

Од боја мислиш: ево Судњег Дана!

Иза тог тешке топузе узеше,

Без даха један другог удараше.

Од силе сви се топузи изломе,

Коњи посрну а јунаци смету;

Покровац склизи с ветроногих коња,

Панцир се расу с појаса јунака.

Сусташе бојни коњи и јунаци,

Обома клону рука и мишица;

Зној капље с тела, прах засипа уста,

А језик пуца од велике жеђи.

Одмакоше се један од другога,

Отац пун бола, а син пун горчине. —

(О свете, чудна ли су твоја дела,

И добро и зло потиче од тебе!

Ниједног од њих љубав не покрену,

Разум се склони, љубав сакри лице.

И животиња позна своје младе,

И риба морска и магарац дивљи,

А јадни човек од срџбе и страсти

Не разликује сина од душмана! —

Рустем се мисли: „Никада не видех

Ни змаја да се тако храбро бије!

Бој с Белим Дивом шала ми је био,

А данас сам се с човеком обрукоб,

(С човеком који светом не управља,

Нити је јунак нити славан вођа!

Све моје силе сад су ме издале, _

А две су војске овај бој гледале!“ Кад им се коњи. мало одморише

Од бојног труда, напора и муке,

Тад одапеше оштре стреле с лука

а

1830

1885

1840

1840

1850

1855

1860

1865