Rustem i Suhrab

РУСТЕМ И СУХРАБ

Ако ја сутра победим у боју,

Ја нећу дуго остати у војсци;

Ако се срећа друкчије окрене Жалити немој ни јадиковати

Не излазите ниједан на мејдан, Немојте више битке заметати, Идите листом пут Забулистана Крените одмах равно до Дестана. Утеши срце мојој старој мајци, Што Бог ми такву одреди судбину. Реци јој нек се за мном не жалости, Нек не тугује вечно ради мене,

Јер нико неће остати до века.

Ја немам зашто судбину карати: Многи див и лав, многи змај и пантер Од моје шаке заглави у боју. Многе сам тврђе срушио и куле,

А мене нико покорио није.

На врата смрти куцне когод ногу На коња метне и потера с места; „Да живи преко хиљаду година, Пут му је исти и иста судбина. Гледај Џемшида, краља великога, И Тахмураса, силног дивокроту: На свету таквих не беше владара, „Али се најзад Богу преставише. Кад свет не оста на њима већ прође, И мени онда ваља на пут поћи. Тако њу теши, а Дестану реци, Нек краљу света не окреће леђа: Кад бој се спрема, нека не оклева, Нек иде свуда куда он захтева! Смрт најзад чека свакога човека, На свету нико не оста до века!“ До поноћи о Сухрабу зборише, Од пола миру и сну посветише.

2065

2070

2075

2080:

2085

2095