Rustem i Suhrab

ФИРДУСИ

ДЕВЕТНАЕСТО ПЕВАЊЕ. Сухраб обара Рустема.

Кад сјајно сунце разастрије крила И црна гавран-птица спусти главу, Техемтен метну тигровину на се, Па одмах седе на бесну аждају. Две миље беху између табора,

На тај се размак нико не усуди. Техемтен метну жељезну кацигу

И хитро сађе на то бојно поље. Сва мука дође од ревности луде, Не дао Бог да то нам друга буде!

2100

2105

На другој страни Сухраб је с дружином

Све вино пио и свирку слушао,

Па ће Хуману: „Тај лав од човека Који ће са мном на мејдан изаћи, Од мене није ништа мањег стаса,

У бици не зна страха ни ужаса. Прса и плећа и врат сличе мени, Рекб би: Бог нас узицом одмери! Кад видим стремен и његове ноге, ЈЂубав ме гане, стид у лице јурне. Све знаке видим што ми мати рече, Од њих ми срце немирно задршће. Ја чврсто мислим да је оно Рустем, Јер мало има тако храбрих људи. Не треба с оцем да ја боја тражим, И у незнању да се с њиме бијем!“ Хуман му рече: „Рустем се десио У боју са мном неколико пута, (Чуо си шта је сердар починио

С топузом тешким у Мазендерану.) Његов је шарац сличан овом шарцу Ал нема оне стопе нити хода!“ Кад зором сунце грану и јунаци Дигоше главе из ноћнога санка

Тад Сухраб метну бојни оклоп на се:

У битку иде, а гозбе се сећа. Изађе с виком на то бојно поље,

2110

2115

2120

2125

2130