Rustem i Suhrab
РУСТЕМ И СУХРАБ
59
Држећи топуз са воловском главом.
(С осмехом слатким Рустема упита
Кб да је целе ноћи с њиме био
„Како си спавб> Како си устаог
Због чега си се за бој опремиог
Одбаци стрелу и мач осветнички,
(О земљу лупи неправедном шаком!
Сађимо с коња да седимо скупа,
Да брижно лице вином освежимо,
Пред вишњим Богом да се измиримо
И покајемо што смо боја хтели!
Док неко други у бој не изађе,
Ти буди са мном и остај на гозби!
Срце ми љубав спрам тебе осећа
И румен стида на лице ми тера.
А пошто вучеш лозу од јунака,
Рећићеш мени од кога си рода.
Не треба да ми своје име тајиш,
Јер ми смо оба једнаки јунаци.
Ти си син Зала и потомак Сама,
Силни и славни Рустем из Забула»“
А Рустем рече: „О јуначе славни,
Ми нисмо ништа зборили о томе;
Синоћ смо рекли да ћемо се бити,
У ту ме замку нећеш ухватити!
Ја нисам дете, ако си ти младић,
Ја сам се за бој опасао пасом.
Да започнемо, па шта најзад буде,
Нек чувар света реши и одлучи!
Ја прођох многе стазе и богазе,
Ја нисам човек од лажи и варке!“
Сухраб му рече: „Чуј ме, стара главо,
Ја видим да ти мог савета нећеш;
А ја сам хтео да на смртном часу
Издахнеш душу на постељи својој;
Кад душа оде да ти твој наследник
Покопа мртво тело и сахрани;
А ти ми душу предајеш у руке,
По божјој вољи, ја ћу је узети!“ Па одјахаше коње од мејдана,
2135.
2140
2145
2150
5
— сл
2165
2170