Rustem i Suhrab

РУСТЕМ И СУХРАБ

59

Држећи топуз са воловском главом.

(С осмехом слатким Рустема упита

Кб да је целе ноћи с њиме био

„Како си спавб> Како си устаог

Због чега си се за бој опремиог

Одбаци стрелу и мач осветнички,

(О земљу лупи неправедном шаком!

Сађимо с коња да седимо скупа,

Да брижно лице вином освежимо,

Пред вишњим Богом да се измиримо

И покајемо што смо боја хтели!

Док неко други у бој не изађе,

Ти буди са мном и остај на гозби!

Срце ми љубав спрам тебе осећа

И румен стида на лице ми тера.

А пошто вучеш лозу од јунака,

Рећићеш мени од кога си рода.

Не треба да ми своје име тајиш,

Јер ми смо оба једнаки јунаци.

Ти си син Зала и потомак Сама,

Силни и славни Рустем из Забула»“

А Рустем рече: „О јуначе славни,

Ми нисмо ништа зборили о томе;

Синоћ смо рекли да ћемо се бити,

У ту ме замку нећеш ухватити!

Ја нисам дете, ако си ти младић,

Ја сам се за бој опасао пасом.

Да започнемо, па шта најзад буде,

Нек чувар света реши и одлучи!

Ја прођох многе стазе и богазе,

Ја нисам човек од лажи и варке!“

Сухраб му рече: „Чуј ме, стара главо,

Ја видим да ти мог савета нећеш;

А ја сам хтео да на смртном часу

Издахнеш душу на постељи својој;

Кад душа оде да ти твој наследник

Покопа мртво тело и сахрани;

А ти ми душу предајеш у руке,

По божјој вољи, ја ћу је узети!“ Па одјахаше коње од мејдана,

2135.

2140

2145

2150

5

— сл

2165

2170