Rustem i Suhrab

ФИРДУСИ

Пођоше чило с оклопом и шлемом. Убојне коње свезаше о стену, Примакоше се оба болне душе,

Па попут лава бојак заметнуше. Крвави зној им цело тело обли,

Од зоре па док сунце сенку пружи Све један другог силно нападаше.

Ко бесан слон је Сухраб руком махо, Кб страшан лав је с места поскакиво.

Рустема за пас зграби и повуче,

Кб да ће силом земљу расцепити, Подвикну гњевно и освете жељан, Па тресну лава Рустема о земљу.

Снажно га шчепа попут бесна слона,

Диже га горе и обори на тле. Слонову Телу насред прса седе, Прашљиве шаке и лица и уста, Као лав када дивљега магарца Панџама држи док га не убије. Онда се лати блистава ханџара Да му. и главу с рамена одсече. Рустем се прену па изусти гласно: „Сад треба ону тајну разоткрити!“ Сухрабу рече: „О лављи јуначе, Мајсторе замке, топуза и сабље! У нас је други обичај и закон, Другачији је пропис наше вере. Ко на мејдану победу однесе

И душманину у прах главу вргне, Ко први кога обори на леђа,

Не одсече му главе ни у гњеву; Већ ако њега још обори једном И том победом име лава стече, Тек онда може главу му одсећи: Такав је у нас обичај и закон!“ Овом се варком хтеде спасти панџе Љутога змаја да га не убије. Млађани јунак поверова старцу (Мада му речи немадоше места!) Од вере у се и што судба хтеде

2175

2180

9185

2190

2195

2200

2205