Rustem i Suhrab

62

ФИРДУСИ

Да су му обе ноге пропадале. Од те је снаге све на муци био, Далеко беше да то и пожели, У својој муци Богу се потужи, У својој жалби од Бога затражи, Да узме мало од његове снаге, Да јунак може мирно путем ићи. Тек што од чистог Бога то затражи, Бог смањи снагу овом горостасу. А кад му опет погибељ запрети, Пред Сухрабом се понижен осети, Замоли Бога: „О мој Створитељу, Сачувај свога роба од погибли, Врати ми ону снагу коју си ми С почетка дао, чисти Хранитељу!“ И Бог му даде што од њег затражи, Врати му снагу коју му пре узе.

Са реке Рустем крену на бојиште, Немирна срца, побледела лица. И Сухраб јурну попут бесна слона,

Лук држи руком, а замку под мишком.

Поносно трчи, а као лав риче,

Ат се пропиње и земљу раздире. Кад Рустем виде како Сухраб јури, Задиви му се и све га гледаше: Мука га узе и брига због њега, Одмери добро где ће га напасти. Кад Сухраб спази Рустема потрча, Ветар младости срце му распири. Дотрча близу, погледа и виде Његову силу и снагу па рече:

„Ти си се једва спасб лавље панџе, А сад си опет као јунак дошао! Зашто си опет мени дошб, кажи, Кад своје лице кријеш од истине!“

2270

9275

2280