Rustem i Suhrab

РУСТЕМ И СУХРАБ 63

ДВАДЕСЕТО ПЕВАЊЕ. Рустем убија Сухраба.

Па опет коње чврсто повезаше, Злокобна срећа свом крају иђаше. 9290 Кад судба једном злу вољу покаже,

И тврда стена као восак смекша!

Дигоше главу да мејдан започну,

Оба се зграбе за кајиш од паса,

Ал' као да је вишњи свод спутао 2295 Јачину руке војводи Сухрабу!

Побесне Рустем па шаком дохвати

За врат и главу убојног пантера.

На леђа свали срчаног младића,

Кад судба хтеде да га изда снага. 2300 (О земљу лупи њиме попут лава,

А пошто знаде да ће се опрети,

Маши се оштрог мача иза паса,

Распори груди сину храбра срца. —

Кадагод будеш жедан туђе крви 2305 И окаљаш ханџар светли њоме,

Онда је време жедно твоје крви,

Од твојих длака постану све ножи! —

Сухраб се згрчи и болно уздахну,

О добру и злу преста се бринути. 2310 А после рече: „Ја сам крив за ово;

(Судба ти даде кључ од моје смрти.

А ти си невин јер овај Грбоња

Уздиже мене и уништи брзо!

Вршњаци моји ругаће се мени, 2315 Што у прах легох тако млада врата.

Мајка је мени дала опис оца,

А љубав за њим у смрт ме доведе.

Све њега тражих да му видим лице,

У пустој жељи ево живот дадох! 2320 Ал' јао! сва та мука залуд беше,

Очева лица ја никад не видех!

Да се у рибу претвориш у води,

Ил' да се у мрак као ноћ сакријеш,

И да се попнеш ко звезда на небо, 2325