Rustem i Suhrab

ФИРДУСИЈЕВ ЖИВОТ И ДЕЛА 3 ХХХХ

вољно израза и у Сатири на шаха Махмуда, где је песник изгубио све старе обзире и из самога срца говори. Кад се ово држи на памети и помисли на разочарење које је песник осетио ради мале награде, онда нас тон сатире не треба нимало да изненади. Тим мање, што Фирдуси у њој ништа не вели што није било, нити износи ишта непристојно и одвратно · као толики други арапски и персиски песници у сличним приликама. Да је сатира страшно неповољна за шаха, то је друга ствар. Она је још једино оружје које је песник могао употребити у овој неједнакој борби са силним Махмудом.

У таквим приликама немогуће је тражити од човека уопште, а камо ли од разочараног Фирдусија да покаже исто понашање као пре тога. Ово разочарење са Шахнамом и прилике под којима је живео код Бујида биле су узрок, да се он у уводу Јусуфа и Зулејхе одрицао свога главнога дела и својих јунака које је са толиком љубављу опевао. Али, како изгледа, и ово одрицање је било само привидно, а песник је остао у основи исто што и раније. С обзиром на његову високу старост и нарочито на умереност и благост које су тако карактеристичне за њ, тешко би од њега и било очекивати неку већу борбеност. Кратко речено, главне особине које се према многим местима у његовим делима могу нашем песнику као сигурне приписати, јесу: озбиљност, мудрост, јак етички смисао, и нада све дубоко осећање патриотизма.

Са овим карактерним цртама је у складу и Фирдусијев однос према религији. Као патриота, он није могао сакрити својих симпатија за старе јунаке, иако су били Зороастрове вере. Фирдуси није волео Арапе и често се о њима неповољно изражава, али је према њиховој вери умеренији и блажи. Током времена он се знатно више приближио исламу, али опет само као присташа шие, којој су припадали и његови земљаци из Туса и која ће се развити у персиску народну веру. Али и као шиит он је био врло умерен и далеко од фанатизма; његов