Rustem i Suhrab

ФИРДУСИЈЕВ ЖИВОТ И ДЕЛА ХиИН.

дане, да је узео светији предмет и да место варљивих прича хоће да стави праве пророчке речи. Ово је очита алузија на Шлјахнаму и оно гласовито одрицање од ње, о коме је горе било говора; овај факат се може узети као последњи доказ да је еп од Фирдусија.

Предмет овога спева је позната старозаветна легенда о Јосифу (Књига Постања, гл. 37 50), за. коју је Ренан рекао да је „не само најстарији роман него и једини који не може да застари.“ Она се налази и у Курану (сура 12), где је названа „најлепшом причом.“ С песничкога гледишта, куранска је версија доста бледа и тенденциозна, али с додацима којима су је каснији коментатори Курана окитили, она је много пластичнија и много више заслужује назив „најлепше приче.“ Фирдуси се, наравно, највише поводио за муслиманским схватањем легенде, али како је оно настало под утицајем јеврејске (рабинске) традиције, он је унео и неке допуне из ове последње. Укратко, Јусуф је приказан као пророк и као узор мушке лепоте, доброте и чистоте, а у вези с његовим одласком у Египат приказане су разне романтичне епизоде из његова живота, при чему се вера у једнога Бога често велича. Према томе, овај се еп може назвати религиозно-роман-. тичним, а по обиму (близу 20.000 стихова) знатно надмашује Тасов Ослобођени Јерусалим (преко 15.000 стихова).

Еп почиње тиме како песник, под старост, напушта опевање старих хероја и краљева, а место њих узима једну пророчку легенду и уједно износи разлог зашто је она у Куран узета. Онда наставља како Јаков испроси Рахилу и како му она роди Јосифа. Што сада долази, то је, у главном, као и у легенди. Наравно, у појединостима, песник и овде знатно одступа. Тако на пр. кад трговци воде Јусуфа у Египат и проведу га поред гроба његове мајке, он се од њих отргне и клонувши на мајчину гробу горко заплаче. Даље, египатски фараон носи код Фирдусија арапско име Абдул-Хусн, а тако.