Sentimentalno putovanje kroz Francusku i Italiju

88 __Лоренс Стерн

ности и, место да мислим како ћу натерати њега у бегство, обично натерам самог себе.

Лепа уШе де спатбте приђе сасвим уз писаћи сто, по коме сам ја тражио хартију — подиже најпре перо које сам ја био бацио, па се понуди да ми придржи мастионицу; она се понуди тако љупко, хтедох примити — али се не усудих; — ничег немам, драга моја, рекох јој, на чем бих писао, — Па нанишите, рече она, просто ма на чем.

Таман хтедох узвикнути: Па онда ћу, лепото девојко, написати на твојим уснама !

Учиним ли то, рекох, пропао сам; — узмем је дакле за руку поведем вратима и замолим је, да не заборави лекцију коју сам јој био дао. — Она рече, зацело неће; — и, изговоривши то с неком озбиљношћђу, обрну се и положи обе своје руке склопљене у моје; — било је немогућно не стиснути их у таквом положају; — хтедох их пустити; — и све време док сам их држао, борио сам се- у себи против тога, — а држао сам их непрестано. — После два минута увидех да ми ваља поново бити исту битку; — и осетих како ми ноге и сви удови дрхте на ту помисао.

Доњи крај постељин био је лакат и по од места где смо ми стајали. — Ја сам још једнако држао њене руке — (а како је то испало, не умем казатиј, али нити сам јој тражио — нити сам је повукао нити ми је пала на ум постеља; — тек испаде да се ми обретосмо седећи на постељи.

— Баш да вам покажем, рече лепа | ИШе де сћатбге, моју кесицу коју сам данас начинила, да држим у њој вашу круну. Еле она завуче руку у свој десни џеп, који је био поред мене, и пипала је тамо неко време, — па онда у леви. — „Биће да ју је изгубила“, — Никад не поднесох ишчекивање мирније; — на послетку нађе је у десном џепу; — извади је оданде; — била је од зелене тафете, са танким прошивеним порубом од белог сатина, и таман велика за једну круну; даде ми је у руку; — била је