Sentimentalno putovanje kroz Francusku i Italiju

Сентиментално путовање 89

лепа; — и ја је подржах десетак минута, а длан моје руке лежао је на њеном крилу — погледао сам час на кесу, а час укосо.

Два три набора на моме колиру беху се отшила; лепа јШе де сћатбге, не товорећи ништа, извади свој мали шиваћи прибор, удену иглицу и заши ми их, — Увидех да ће то ставити на коцку славу тог“ дана; и док је она, пришивајући, махала ћутећи руком тамо амо око мога врата, осетих како се тресе ловор који ми је машта око чела савила.

Кајитшш јој се беше у ходу одрешио, и копча јој

на ципели хтеде спасти. — Погледајте, рече /Ше аде сћатфте, подигнувши ногу. — Шта сам могао, душе ми, него да јој у размену, прикачим копчу и увучем кајиш,,, — урадих то пренагло — то неизбежно избаци лепу /Ше де сћатбте из равнотеже — па = тада ПОБЕДА. Да — па тада — ви, који, слеђене главе а

млака срца, можета у прах обратити или прикрити своје страсти, реците ми, какво је сагрешење, што их човек има, и зашто је друго његов дух дужан одтоварати духовном оцу до како се владао под њима2

Ако је природа ткала своје ткање милоште тако, да су неки конци љубави и пожуде заједно проткани у комаду — мора ли се цело ткање поцепати, да би се кончић ишчупао 2 — Ишибај ми такве стојике, велики управитељу природин! рекох себи: — где му драго поставило твоје провиђење на искушење моје врлине — каква драго да је опасност по мене — какав драго да је мој положај — пусти ме да осетим потресе који отуд потичу, и који ми припадају као човеку — па ако њима узвладам као честит човек,

ослањам се на твоју правду да оцени; јер си нас ти саздао, а не ми сами,

Кад сврших ову беседу, подигох за руку лепу Не де сћатбге и изведох је из собе; она је стојала поред мене док не закључах врата и не метнух