Sentimentalno putovanje kroz Francusku i Italiju

Сентиментално путовање 113

Е ВЕЧЕРА. |

Потковица с предње ноге рудњакове расклимата се у почетку пењања уз брдо Тарара, те постиљон сјаха, скиде је и метну у џеп; пошто се ваљало пети неких пет до шест миља, а на тог смо се коња поглавито ослањали, навалим ја, да се потковица притврди како се могне; али почем је постиљон био побацао клинце, те нам чекић у сандуку у колима није био од велике користи без њих, покорих се да пропужимо, Није се био попео ни по миље, кад на неком камењару убоги ђаво изгуби и другу потковицу с друге предње ноге; тада ја сиђох са кола озбиљски; па смотривши неку кућу на четврт миље од прилике у лево, с великом муком приволех постиљона да тамо окрене. Изглед куће и свега око ње, кад јој се приближисмо, у брзо ме измири са неприликом. — То је био мали мајур, окружен виноградом око двадесет јутара и толиким истим од прилике пшеничним пољем, —- а до саме куће, с једне стране, била је рогарегге“) од јутра и по, препуна свачег што благостање даје кући француског сељака; — с друге стране простирала се шумица која је давала што треба за покућство. Било је око осам у вече, кад стигох до ње оставих дакле постиљона да се помогне како умедне, а сам уђох одмах унутра.

Породица се састојала из старог седог човека, његове жене и пет до шест синова и зетова са неколико њихових жена и њиховог веселог порода.

Сви су они седели око чорбе од сочива; велики штпенични хлебац био је усред стола, а по боца вина на оба краја обећавала је весеље за време вечере; — то је била гозба љубави, |

Старац устаде да ме дочека и позва ме срдачно и са поштовањем да седнем за сто; срце је моје већ било село оног тренутка кад ступих у собу; посадих се дакле одмах као син породице; па да бих што пре стекао то обележје, с места узајмих од старца нож, дочепах хлебац, и одсекох себи позамашну

2) „Градина,“ 9