Sentimentalno putovanje kroz Francusku i Italiju

Сентиментално путовање — 119

свући се и лећи у постељу: — само је један начин постајао којим то да учинимо, остављам читатељу да га погоди, уверавајући при том да ће, ако не буде по себи баш од најукуснијих, то бити кривица до његове рођене маште — против које ово није моја прва жалба.

Еле, кад легосмо у постељу, да ли је то била новина положаја, или шта му драго друго, не знам, тек не могох склопити ока: покушах на једну страну, па на другу, па сам се превртао и претурао читав сахат после поноћи, док се природа и стрпљење не исцрпоше — о, Боже мој! рекох, —

— Повредили сте уговор, Мопзјепт рече госпа, која није тренула као ни ја. — Стадох је молити хиљаду пута за опроштење — али сам доказивао дато није било ништа више до узвик. — Она је остајала при своме, да је то права правцата повреда“ уговора. Ја сам опет остајао при своме да је то предвиђено у додатку трећег члана.

Госпа никако није хтела попустити од свог гледишта, мада је била порушила своју ограду; јер у ватри распре чух како две три чиоде попадоше са завесе на земљу,

— Тако ми задане речи и части, Мадаше, рекох јој — испруживши руку из постеље као потврду заклетве, — |

(Таман сам хтео додати, да се за живу главу не бих огрешио ни о најблажу замисао пристојности) —

Али јШе де слатфте, чувши да је између нас дошло до речи и побојавши се да се отуд, у даљем току, не изроде непријатељства, искраде се полако из своје преграде и, како је била помрчина као тесто, увуче се уза саме наше постеље у онај тескобни пролаз који их је раздвајао, па пође напред таман толико, да се обрете у правој прузи између своје госпође и мене,