Sentimentalno putovanje kroz Francusku i Italiju

ла Лоренс (Стерн.

Заћутасмо, али без оне бенасте нелагодности која наступа кад се у таквом друштву гледате по десет минута, лице у лице, с другим не прословивши ни речи. Док је то тако трајало, калуђер је трљао своју рожану кутију о рукав своје мантије; па чим она тим трљањем доби какав такав сјај — дубоко ми се поклони и рече, да је већ доцкан казати да ли нас је слабост или лоброта наших нарави уплела у ову препирку — али нека буде како му драго, он ме моли да измењамо бурмутице. — Рекавши то, он ми пружи своју једном, а другом узе моју од мене, па пољубивши је — са бујицом добродушности у очима, стави је у недра — и опрости се од нас.

На ту кутију полажем, као што бих полагао на какво оруђе своје вере, да ми помаже духу уздићи се до чега бољега: без ње одиста ретко идем куд год ван; и често, почесто, изазивам њоме кротку душу њеног газде да упути моју у окршајима у свету; његовој су они задали пуно посла, као што сам видео из приче о његовом животу, док се од прилике у својој четрдесет петој години, после војничке службе рђаво награђене и у исто доба обманут у најнежнијој страсти, он не окану и мача и лепог спола, п не прибеже окриљу више у себи самом него оном у манастиру. Тешко ми је на души, што морам додати да, кад при последњем повратку ударих на Кале, па се распитах за оца Лоренца, чух да је пре нека три месеца умро и да је покопан, не у свом манастиру, него, по својој жељи, у неком малом манастирском гробљу, на две морске миље одатле; јако зажелех да видим где су га положили — па кад извадих његову малу рожану кутију, седећи на његовом гробу, и кад ишчупах две три коприве чело његове главе, које нису имале друга посла већ да нађикају ту, све то тако силно дирну моју упечатљивост, да ми навреше сузе као киша — али ја сам слаб као каква жена и молим свет да ми се не смеје, већ да ме жали.