Sion

85

како према вишем, тако и према нижем говори: то теби није слободно. Сви велимо да је човек саздан на рад и на труд. Али ко ће да нам олакша ту дужност, ту тешку неопходност труда нашега? Ео ће да улије радосно уље у бедно срде тежака, коме се светла звезда није можда нигда насмешила? Материјалисте ? Не — одговарамо ми , већ једина црква, која осветљава и загрева тај труд, јер проповеда иокајање. Она побуђује к труду јер показује у њему лек за душу. Да, напредак без вере, т. ј. развитак без развитка вишег — небеског, довео би нас до заблуда старог света са свима његовим робовима и господарима; довео би нас у обзиру друштвенога права до самовољства и сударања, а у грађанском животу до грубе но вешто прикривене себитаости. А последњи последак свега тога било би беснило, те би узрујан необузданим страстима свет сам себе уништавао. А паш млади публидиста „са велике школе" као канда на све ово последње тежикадвели да хоће зближења с народом но без цркве и њених свештенослужитеља. Па ни смо ли после овога ми прави кад му речима Дауба у наслову овога говора рекосмо „доста сте писали, време је да одпочнете што и читати" ? Но он се ограђује у свршетку своје критике рекавши: „да се неће нас бојати и да не измиче са мегдана". Ми мегдане не делимо већ служимо путем науке колико умемо и колико можемо, желећи узајамног обавештења и разлагања наспрам сваке наше речи и мисли. Но пред онаквим грозним правцем, каквог он износи у својој критици, морамо признати, да ми измичемо; јерсмојош у 2-гом броју нашег листа казали да се, иосле Бога, бојимо само онога, који се Бога не боји. Ако ли он — оставши при оном правцу, — опет насрне на нас, то га ради части велике школе опомињемо, да бира речи у изразима; јер ако не ми, то ће га прекорети премудри Соломон, који у својој књизи овако вели: „ни на шта тако не мрзим, као на безобразна младиЖа и гордељива сиро.иака".