Sion

299

му дали то име, сдавени су први почели бродити по њему!. Сва сдавенска пдемена, ма колико од њега удаљена и даиас га веседо спомињу у својим народним песмама. Горди немди и лакоумни маџари, природни супостати славенства ипак постојано тврде: да је Дунав од памтивека њихова река, а донекле имају и право; јер на Дунаву не влада други до Немди и маџари; јер сво југославенско благо, може се рећи да сплива у Пешту и Беч, па како да и Дунав неби био њихова река? ПутуЈ5 г ћи преко Хрвадке, могао сам жељезнидом кренути за Беч; но, једно због неког мог приватног посла, а друго због жеље да видим величанствени Дунав, у Мохачу се навезох на лађу и сретно стигох у Беч. Почем сам уредио послове и неколико се дана већ одморио, ценим да ће вам бити мило сазнати неке околности, које су пропратиле посвећење сад већ посвећеног епископа Которско-Дубровничкога пр. г. Петрановића. Посвећење је било на наш спасовдан у Вечу у цркви... грчкој?\ Да се можете боље упознати са овим ванредним посвећењем, нужно ми је да вам опишем тбк ствари, које су дејствовале на ово карактеристично посвећење. Даљина Дубровника и Котора од Задра, (у Далмацији) где седи иравославни епископ, често је спречавала далматинске архијереје у тачном вршењу својих надпастирских дужности, а усљед тога је најпосле проузроковала и опште негодовање у народу. Бокељи су у опште људи свесветски, поморци првог реда; они негују своју веру и поштују своју цркву као што и други Срби, па им је било тешко живети без свог архијереја. Тога ради указом царским 6 Новембра 1870 год. би установљена еиархија которска за Боку и Дубровник. 24 Декембра 1872 год. новоименовани г. епископ ПетрановиА, као администратор прими управу которске епархије, и тиме разделење између епархије которске и далматинске сљедоваше фактично. Бечка влада, без икаква привидног узрока међутим одцепи ове две православне далматииске епархије од патријаршије карловачке и подчини их повоустројеној митрополији буковинској. Котор и Буковина , то су крајње тачке царства аустријскога, па их је нпак усајузио један потез пера у Бечу! Није ли ужасно силна моћ неких данашњих министара! — Срнски народ и епискони православни у Далмацији упропастише се читајући ову ненадну вест, и покорно замолише владу бечку, да не кида ланац њихова саобраћаја духовног са српском патријаршијом у Срему. Узалуд беху сви покушаји, узалуд све молбенице цару верних далматинских срба; решење владино оста непроменљпво. Бечка влада и сама се после иађе у забуни, јер су