Sion

493

кој СФери нису него питања времена, нитања почестна, којих рјешење вишим дјелом зависи од рјешења тако званог источног питања. Дјелателност великих држава при рјешавању ма каквих политичких патања условљује се одношајем ове или оне државе к питању источном. Што у политичкој СФери надазимо, то исто сретамо и у СФери религиозној. Између спољних обштецрквених питања, питање о сјединењу са истоком, за запад је најважније питање. К истоку су обраћееа сва најглавнија милионерска подузећа колико латина, толико и протестаната. Нису једни Језујити, што се ревностном пропагандом на истоку одликују, него и протестанти особиту ревност, нарочито у ово посљедње доба, почеше показивати. Појав је то сасвим прост. У рјешењу источног питања закључава се будућност западне Европе како у спољном политичком, тако и у умственом, наравственом и религијозном одношају. На истоку су сачувани елементи препорођаја западно-европске цивилизације; западно-европско духовно развиће и живот добиће ваљани значај тек у сајединењу са источним духовним складом, са узвишенима, величанственима идејама истока. Без истока са његовом класичком, древном, али ипак свагда младом цивилизацијом, запад би морао клонути и исчезнути у својим једностраностима. То су прваци западне Европе поњали, те по томе и обратише најозбиљнију пажњу на источно питање. Него с политичког само погледа, добро је рекао Делингер, немогућно је рјешити источно питање. Време ће, истина је, рјешити га ; него исчекивати да га само време рјеши одвише је далеко; положај је несносан, људи су нестрпељиви и с тога лако је да се велика криза догоди у том најважнијем питању сувремености. Тиме се разјасњује појав, што у посњедње време са таком силом почеше најваљанији умови западног свјета настојати да питање о сајединењу западних цркава са источном рјеше. Питање о саједињењу цркава није ништа друго, него друга половина великог источног питања.