Sion

о97

чула осећају" вели Фајербарх. „Свако је знање оимпљиво и уочљиво — чулима иодвргнуто" мудрује Молешот. Ово су речи, које по себи ништа не вреде, нити су у стању да одбране материјалисте од нападаја њихових противника. Јер ако постоји оно што они кажу, да је свако наше знање опипљиво, чулима подложно, и да се сваки знанствени закључак мора ослањати на разлозима из искуства побранима, онда зашто се они не окану идеја о вечности и бесконачности? Зар су ово идеје опипљиве, подложне чулима ? Или за што се не отресу идеја о доброти, леиоти, на кратко свију идеја апстрактних? За што на послетку не раскрсте са појмовима о узроцима и иоследицама? Кад би свако знање морало бити опипљиво, уочљиво, онда би проиали појмови о бићу и суштаству, шта више изгубили би се нојмови о снази и материји. Јер сви ови појмови стоје ван границе Домашаја наишх чула. Они се појимају само снагом нашега разума, а међу тим од њих не може да се отресе ни један материјалиста. Молешот н. пр. онишрно разлаже о вечитој, сгва/рајуКо], свамогуКој материји; Бихнер говори о бесконачном неизмерљивом достојанству материје; Фокт о аисолутној снази природе. Но од куда овим научењацима такви појмови ? Ако је свако знање уочљиво, опипљиво, зашто онда материјалисте употребљују ове апстрактне речи? За што не веле да су то голе Фразе и производ поквареног мозга? И јели то лођична доследност у њиховој науци? Јест! „Хтео не хтео — материјалиста је философ , али философ скептик, који Фењером гледа, сијају ли звезде'' вели Ж. Ж. Русо. И заиста они вичу на метаФизичка питања, али овамо у делу не могу да се макну а да не забразде у метаФизику. (аДСТДВИЋЕ СЕ.)