Sion

11 7

дади на Вазнесенску цркву у Београду, те су тако учинили. Онима, који су биди тог мишлења, да се Вазнесенска цркв а сазида где је, замера се свакојако; јер јој место неодговара ни светости њеној, ии позиву, да и спољашње буде узвишена и величанствена на дивном и ведичанственом месту, са кога би, као најузвишенији храм најузвишенијег суштаства, чисто узносида се и госиодарида над остадим зградама тога места у коме је она сада, што она нема. Држимо, да се наша браћа Обреновчани неће наљутити на нас, кад ово проуче, но да ће потпуно бити сагдасни с нама, кад добро увиде своју погрешку, напосдетку и што се тиче саме светиње места. Незнамо каква ће им бити нова црква, а по обиљеженом месту њене дужине н ширине рекди би, да ће бити доста и то врдо умерена. Ма каква да буде црква држимо, да спољну изгледину старе неби требади да пренебрегну. А како изгдеда стара црква ? запита ће нас ко Р Е, како ? Онако, као све наше цркве које су чедо доба док бејасмо под игом мусудманским. Дрвена, покривена дебедом округдом ситном и честом шиндром, са кровом високим, одтаром округдим, једном речју крстообразна, као и цркве што су биде у време наших царева и краљева, у време наше сдаве и сиде, части и господства, у време среће и напретка, у време добра и бдага, кад Срб небејаше јадан и чемеран, кад небејаше ојађеник и мученик, но кад бејаше знатан и чувен, ведики и славан. Само је раздика у томе: што су ова чеда из ига нашег под мусудманима и својим потурицама и одпадницима од вере и народности српске, дрвена, млого мања, слабија и трошнија, док су напротив она чеда доба славе и господштпне српске: дивна и чудна, јака и преузвишена, како богатствима, тако и ведичанствима, дивотама и красотама, над којима су сав ум и снага српска тога доба радили и које је стварала укупна моћ и снага како умна тако и тедесна српске сдаве, величанствености и изображења. Што се унутрашње биографије ове прекрасне, побожност и страхопоштовање у свачију душу, уливајуће, црквице тиче, ми је не могасмо дознатп; јер ненађосмо црквењака, у ког је кључ, и који би нам је отворио да је разгледамо. Ово нам остаде на жао, али се наино немогаше. Хвала Обреновчанима што су се постарали за школе, те су их мадо уљудније начиниди, него што су пре некодико година биле. Просвета је снага, просвета је моћ, просвета је животворећи дух, она је биће и суштаство , она опстанак и трајашност, живот и безсамртност, па зграде у којима се ова проповеда треба да су после светих храмова божији, највеће, најлепше,