Sion

118

најкрасније, најузвишеније, најдивније, и да су другчије од осталих зграда и палата државних. Ми остављамо сву ту ствар, кад јој место није овде, па прелазимо на нашу. Пошто се ту мало одморисмо, код велике громиле^ камења, која је за нову цркву довучена, пођосмо са прекрасне травице на највишу узвишеност овог купинчевог полуострвчића. Дивно га обкољава Купинац, са својом скоро устајадом водом, и место корита појом; а још дивније и смиреније поднже се ова стара црквица, више тихо почивајућих око н>е гробова погребених отаца и ђедова српских из Обреновца и старог Палежа. Ми идосмо од једног до другог споменика, од једног до другог биљега, којих мадина и танко^а показиваху стање умрдих и њихових нотомака, а украси и накити худи степен развића. Што је најчудноватије за невична човека и незнадца своје маде Србијце, а некадашњег тек само двадесетог деда праве и сопствене Србије то је, што су сви овде сахрањени странци, а не Обреновчани, иди Стари Падежани. Тако, ево нас пред једном бшвегом: „Овде дежи Стака жена Внда Мијатовића рођена у Сарајеву 1837 год. умрд." овде дежи брат Радивоје СтеФановић, рањен на Засавици, као канетан, а родом чак из петог , шестог ди округа; овде дежп брат ришћанин из Трнова у Бугарској, тамо даље из СоФије, из прав. Србије; од овог даље из Аустрије и т. д. Све дежи брат до брата из разних српских крајева неинатећп се један са другим о своме крају; неоспоравајући један другоме врлине и прекрасна својства; не доказујући један другоме, да је један над другим правији и чистији Србпн н ришћанин; неназивајући један другог : Шопом, Бугарином, Гогом, Рекалијом, Цинцарином, Арнаутином, Ерцеговцем, Црногорцем, Бошњаком, Швабом, Шокцем, Буњевцем, Кробатом, Далматинцем, Сдавонцем, Сремцем, Маџаром, Бачванином, Банаћанином, Граничаром, Влахом, Шумадинцем, Торлаком, Ером, Крајином, и т. д. и т. д. будп Бог снама, ијош каквих ти ту нема имена и назива, п покора: него су сви Срби, браћа правосдавосдавна, од једне српске мајке и оца, у свему и свачему равнн и једнаки. Но да их оставимо нека мирно леже и почивају очекивајући на све своје синове и унучиће кад ћемо им доћи н кад ћемо севаљда и ми опаметити и познати једном ту нашу ужасну п страшну погрешку натурену. Оставимо их нека чекају ускрс, кад ћемо сви, као савршено једнаки, изићи пред вечног и најправеднијег судију, који не суди по речима, цо