Sion

187

(прејемнике) иоследнике Да би сс могло уннштнти мишљсње свију оних, који н./1и из самољубља, или из заблуде, говоре против истине, за нас је довољна вера, коју је сачувала највећа, најстарија и свима позната римска црква, што је основаше и образоваше два најсдавнија апостола Петар и Павде." Овде није реч о каком маловажном Факту, који је се догодио на крају света, те да би, на том основу, могао остати непознат, иди се сасвим изгладио. из памети. Црквени учитељи говоре о томе Факту са подпуним уверењем. Но није довољно само то. Кад је нужно да се решавају питааа о псторијским синхронизмима, црквени учитељи узимају овај Факт за издазну тачку својих истражиЕања; кад н. пр. хоће да опредеде време кад је писано бидо Марково јеванђеље, они се у томе руководе временом додаска Петрова у Рим, као таким догађајем, који је несумњив: а кад хоће да опредеде основу спора међу Спмоном водхвом и Петром, они и тада опет говоре о његовом додаску у Рим. Једном речи, до почетка онога века, у коме се догодидо одцепљење од цркве наше ђерманске и ингдеске браће, цео је хришћански свет признавао овај Факт, који је служио као основа свеколике вере и свега хришћанства, за Факт безусловно истинит и обштепознат. На основу овога Фткта црква је расла и множида се; а тако исто, на основу истога Факта Рим је исполинскн напредовао, нити је овај Факт смео да поб-ије ма који од ових јеретика, што их ја епоменух. И поред свега тога, што они нису нодпуно знади, да је римска црква за своју опширну, вишу, божанствену вдаст, обвезана бида живљењу Петрову у Риму. опет они, не само што нису спорпли против тога Факта, него су га једногласно признали за несумњив. Њега је нризнавао непријатељ римских првосвећеинка Тертулијан, и онај, кога држе за ауктора „Фидософумена" п највећега кдеветника сувременога му напесв. Кадиста, и св. Кинријан у време највећега спора међу њим п папом о крштењу, а тако исто и кесаријски Фирмилијаи. И самп јеретици, који су се посде њих јавидн, као: несторијани, јаковити и други, никад се нису усудиди да одричу живљење Петрово у Риму, у чему су непријатељи њихови папе видеди принцип и начело оне вдасти, којом су и њих саме побијали. Но ако Иетар није живео и умро у Риму, он је морао умрети у ком другом месту, и ма која друга црква требала би да памти његова деда и да, тако рећи, нружи руку, ако пе на што друго, а оно бар на његову гробнпцу, и кад би тако бидо, зар та црква не би отворида уста да каже: