Sion

188

Риме, дај ми моју собсхвеност! Петар није твој него је мој! Кроз читавих четрнајест-нетнајест покова никад нико није смео да важе тако штогод, и баш то служи за најважнији доказ, с тога, што Факт овај није прелазан, него је Факт таки, који живи у иамети свакога и који је био пред очима свију. Св. Кдпмент говори о овој смрти НетјЗовој и Павдовој, као о таком предмету, који је свима познат. Он не говори да је се она десида баш у 1'иму, с тога, што спомиње о томе, као о дотађају, који су већ сви један другом предали. Он пише Коринћанима: „дођите, дођите; ако вам није довољан ауторитет старозаветних примера, онда обратпте пажњу на то, што се догађа међу нама. У нашој је средини умро Петар (леђу јеванђедицима немир)." Немојте се страшити, ја сад не говорим о значају речи: у натој средини, не говорим о томе, да ли се у овоме разуме средина хришћанска, или средина римска. Оставимо сад то питање п допустимо да се говори, не о римској, него о хришћааској средигш. „Ви : нате то, што се међу нама догодило, вама је то врдо добро позиато." Ои не веди да је се то и то догодидо. Тако исто он не говори ни о томе, где су они претрнели мучење. А зашто? Зато, што они то знају, зато, што су место и прилике тога мучења познати. Сам Јован у своме јеванђељу (што је писано иосде смрти Петрове, о чему се нико не може сумњати) спомиње пророштво Ис. Христа о томе, да ће Петар умретп крсном смрћу: „Кад ти остариш, други ће те оиасати и повести тамо, куда ти нећеш." Та иста смрт већ се догодида, кад је Јован писао јеванђеље, и ево како он говори о томе, цедом свету познатом Факту. Он ни на што не иоказује, с тога, што није бидо нужде да се ноказује место, где се ова смрт догодида. Па с тога је нужно разматрати овај Факт, ,као Факт историјски, ио као таки историјски Факт, који је преко мере јак и оиштепознат, и који изгдеда као нешто особито. Тада се сведочанства св. отаца и свију оних, који о њему спомињу, јављају као посдедице, иди као део иосдедица овога Факта , јер сваки човечански истинито зкачајан догађај вуче за собом многе посдедице. Онај, који је обратио у хришћанство цедосветску ирестоннцу, — па ма ко он био, — мора се сматрати као првоначедни и гдавни нроузррковач онога преврата, којн је ирепородио човечанство из незнабоштва и јудејства у цркву; он је заменио божасгво Капитодиума и храм Јегове, који је иостао био храм Фарисејски, васељенском црквом; он је заменио аиекс авгура н каиу првосвећеника тијаром. П оваки торжаиствен и замашан догађај има хиљадама иосдедица, од ко-