Školski glasnik

Бр. 7.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Стр. 107.

усиешнији. Тиме ћемо темељно доказати, дасмо стварно појимали важност оног учатељског захтева, да школ. надзорник треба да је из круга практичних учитеља. Љубомир Лотић је то својом снремом и радом већ и показао, а надамо се да ће то учинити и нови надзорници Миловановић и Манојловић Шнолски Савет одржао је своју седницу 3. 4. 6. 8 и 9. анрила по н. к о. г. Између осталог рада прибележићемо за сад ова решења и означити о њима своје мишљење. Једно од тих решења је: „Позвати су епарх. школ. одбори и управе учитељских и виших д< војачких школа, да најстрожније настоје око извршења 17. §. дисциплинарних правила, по којем су и вероисповедни учитељи дужни редовно полазити цркву, те да о томе Шк. Сав. извештај поднесу." Право је да сваки своју дужност уредно обавља. Озбиљан раденик ће то чинити и без тих најстрожијих настојавања, а неозбиљан ће и иоред најстрожијег настојавања опет покушавати да то настојање обиђе. Но истицањем оваких настојавања, Школ. Савет даје полета оним вечитим процесџијама по поједииим општинама, да и учитеља који одговара и тој својој дужности, тужакају ма и по некад еамо изостао од те дужности, па ма то било и из веома важних разлога. С тога држимо да није требало васкрсавати она нрошла времена, кад се по општинама стварало безброј размирица између учитеља и оних, који траже длаку у јајету и тужакају се за свашта. Сазна ли се само у ширим круговима за ово решење, биће сваки час веоиравданих пријава, које ће само стварати злу крв. Друго је нешто притећи на дужност оне, који намерно неће да је.врше како треба, али оваким решењем ствараће се неприлике и онима, који се не носе само том мишљу, како ће измаћи од које своје дужности. Зато држимо да ово решење, овако какво је, није корисно по саму ствар, јер ће га многи извршни орган, а и неорган на зло употребити. Друго Је решење: 0 учитељском приватном занимању. Између осталсг донето је решење : „да се затражи мишљење школ. реФерента о учитељима чије би приватно занимање могло дотичног учитеља довести у одвисноет (то је хрватски израз, српски се каже зависност. Ур. Шк. Гл) нрема страним властима; даље је решено, „учитељи који издају или уређују или су влас-

ници каквог листа, позвати су да морају по један примерак стално подносити Школ. Савету; уједно је наређено, да се и за власништво листа мора искати претходно дозвола Школ. Савета". Овака решења не дишу сувременим духом. Ако Школ. Савет чува својег учитеља у његову приватну занимању, да буде независан ирема страним властима, онда треба да се у томе одржи доследност, па да се слобода учитељевл у приватном животу очува и према својој власти, разуме се све дотле, док је то занимање учитељево на оној моралној висини, која одговара васпитачком позиву. Међутим из двљег решења не види се то становиште. Изгледа, да је свеједно бавио се учитељ књижевношћу у својој струци или бавио се агентуром, ноштарлуком, касирством или чиме другим што још јаче одудара од педагогије. Некад се у нас није нимало водио рачун чиме се учитељ бави, данас, пак, иде се даље него што треба. Решење Шк. Сав. одговорило би бар у главном својој сврси и сувременим појмовима о личној слободи, да је из тог својег оквира изузело књижевност и то ону, која стоји на висини просветног задатка. Овако се и учитељи упућују на анонимност, која и без нас већ јак» цвета по нашим дневним листовима, и безобзирно нап*да све што њој лично није по вољи, иа ма то иначе било корисно но општи просветни напредак. Нарочито држимо, да би било напредно изрећи, да под ту цензуру не потпадају они радови, који се баве основном школом и народном нросветом. Данас већ и ђаци емеју публиковати своје умне производе, без дозволе својих учитеља, па ваљда је онда сувремено да и учитељи могу без претходне дозволе радити на књижевном пољу. Та они таким рад<>м користе нашем општем просветном нанретку, а еебе често материјално штете. Па зар и за таке жртве треба тражити дозволу! Још је Шк. С. решио, да учитељи који издају, уређују или су власници каквог листа, морају по један примерак стално подносити Шк. Савету. Така терминологија не звучи примамљиво. Јер, сваки онај који неће од своје добре воље, сутра ће наћи начина да не м ра, само ако му се прохте да изађе иснод тог морања. Време би, дакле, било да се једном наиус и стари бирократизам, те да се што мање развија рад Шк. С. на тим негативним и императивним принципима, а што више на нозитивним