Školski glasnik

Бр. 10.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Стр. 147.

Ено доказа томе и у најновијем грунисању рада за расправу у идућем народном сабору: Школска Уредба се и не спомиње. У дугом низу година, у њој се много што шта нвје ви извело, а много што шта ни допунило, као што се при њену стварању ставил > у изглед. А да се учитељима дало да раде, они би многе недостатке попунили, многе неправилности поправилп, јер учитељи најбоље знају шта се може извести, а шта не може, шта треба нашим школама, а шта не треба Тиме, што се по векад узимао по неки учитељ, да у којој „вишој власти" и учитељи буду застунљени, није још ништа учињено у корист школе и просвете, и неће све дотле бити учињено, до год се непозвани и неупућени људи буду утицали тамо где им није место, па ма они иначе били и из редова наше најбоље инте лигенције. У томе се у нас од увек грешило па греши и сад а грешили су подједнако и они, који су обележени били као назадни, а тако и они који су истицали своју напредност. Но мора се признати. да ни најнапред није идеје и тежње, ма их и учитељи доносили у појединим извршним школским круговима, не би могле створити знатнија дела, ако се тим нашим вишим школским Форумима, не даду једном одрешене руке, и ако се поједини школски одсеци од месног, па до највишег, не ослободе туторства административнпх одсека, особито у Финансијским стварима. А ту је и опет посреди оно напред поменуто сестринство, под којим школа не види никакве стварне користи но себе, него сноси судбину као трпљен члан једне заједнице. Па није то сгмо у нас тако и у нашим уским автономним границима. Јаке и простране државе не могу тога стања да се ослободе. Народи, који стоје на углед ној висини просвећености, с тешком муком могу да извојују школину животу шири видокруг. А наша је погрешка у толико тежа, гато ми то све видимо, и поред све тежње да унапредимо своју школу и просвету, неможемо да прихватимо многу добру ствар само за то, шго она већ није негде широм прихваћена. Ми не опажамо,

да је у тим великим просвећеним народима, теже духове сложити за неку добру идеју, јер их је много више и разноврснији су, него што је то у нас случај. И тако поводећи се увек за другим, ми не идемо напред, него стојимо и чекамо срећу да сама дође. Та неодлучност смета нам у свима нашим пословима, а како је просветни рад, најважнији рад од којег зависи и све друго напредовање, то излази да ми у опште, немамо услова за напредак. Овакав резулт^т у процењивању нас самих и паших прилика, обично доводи дотле, да нрекрхамо сламку и изречемо коначан суд: У нас ништа не ваља! Тај тенор се чује и у поменутом „Србобр.' 1 чланку. Таким пресуђивањем не ствара се могућност да се да нолета бољем и напреднијем раду, напротив угушује се п оно мало добра што га има. Нравилније би било, да се пође другим путем. Ми држимо, да треба и нашу просветну ствар, да узме у своје руке једно коло спремних и позваних људи, као што је привредну ствар прихватило једно коло људи. И кад тако једно коло људи, постави себи извесну задаћу и развије свој утпцај делом. речју и писмом, биће од така рада стварна успеха, па и они којп данас дишу једнострано, подлећи ће јаком просветном покрету и напустити своје личне или страначке амбиције. Можда у томе и лежи узрок нашем знатном просветном застоју, што све чекамо од власти и извршних органа да створе, а приватном иницијативом ништа не покушавамо. Међутам осведочена је ствар, колико приватном иницијативом постигоше и постижу, баш те просвећене западне државе које често узимлмо за узор. Н.

Придеери за проучавање ђака. (Практичке упуте за учитеље). 1Јг. рћп. Паја Радоеављевић, СеЛкцу Педагошког Факултета — Њујорк. III. Амбиције младости. Амбицијозан човек сам ће еобом управљати ради својих амбиција (Ф. Г. Хемертон.) Сретно ли је оно дете. које се може поучити да се може ноправити без надражења са слаткишима! Сретан ли је онај човек. који је у