Školski glasnik

Стр. 8.

шк0ј1ски глаонш;

Бр. 1.

то не свмо да је немогуће, но и — ненотребно. Према томе није важно и неопходно захтевати од (.'вију и свакога да разрађују ову или оиу грану научну, него је важео и преко потребно захтевати, да сви учествују у ресултатима научног мишљења и научвих послова, како би сви и сваки имали мо^ућности еп соппакапсе с1е саиве судити о радовима специјалиста и о разумности проналаска и закључака до којих су ти специјалксти дошли. Али је зато широј публици потребан известан минимум позитивног знања, добре навике мишљеља и нека најбитнија општа гледишта и иојмови, који излазе из целокупности насушних ироналазака и истраживања. Очевидно је да се тај тражени минимум позитиваог знања не може тачно одредити. Он зависи од мноштва разноврсних околности. 0 њему се само може рећи: Што је тај минимум шири, тим боље. Па ипак задатак наставника није у томе, да своје васпитанике научи свему, што треба знати; зато не би био довољан ни сав човечји век. Наставничка је дужност старати се, предавајући паметно одабране предмете, накалемити својим васпитаницима добре умне навике, које ће им, у току целога века, помагати да разликују истину од лажи. У васпитању није главно и битно количина детаљног знања, еего је суштина — битност у методи нредавања Паметан наставник не треба да се стара о томе, да своје васпитанвке обогати што већом количином Фактичних знања, јер се факта и детаљи заборављају врло брзо. ЈБегов задатак треба да је у томе, да, користећи се Фактима, развија у васиитаника способност мишљења, праву, истинску љубопитљивост, а нарочвто да га навикава на критику. Рутине се треба клонити као живе ватре. . . Ствари и догађаје треба гледати онакве какве су у истиеи, а не како бисмо их желели видети. Морално васиитање. Задатак је школе 9 васпитача да од омладине начине људе способне за самосталну иницијативу и рад, и да омогуће савез тих смелих и морално јаких личности за солидаран „колективан рад". Ирема томе морално васпитање треба да тежи томе да у људима — личеостима

— развија моћ и енергију и да у њима обрађује саособност координироватисваки свој рад са радом и енергијом других лица на опште добро. У истини је јак само онај човек, који може и уме да иде чврстим и одлучним кораком ка ма каквом узвишеном и племенитом циљу, не обраћајући пажњу ни на какве опасности, које га очекују (Сократ ). Најбољи учитељ у том погледу јесте председннк (Јједињених Америчких Држава — Рузвелт, који нам мајсторски показује у чему се састоји права сила и енергија личности. Он мрзи ирезрену добродушност. али са усхићењем говори о плодотворном напору, који је — напор — увек за поштовање, само ако је исти наперен олеменитом циљу. Друштво, вели Рузвелт, може остати здраво, ако његови чланови воде чист, бодар и здрав живот, ако се они још из ране младости навикавају да не избегавају тешкоће, већ их савлађују и извршују. Човеку треба да је пријатно осећати се смелим и одлучним, да ради и да се бори са незгодама, да чува себе и своје ближње. Појмљива, на тај начин, сила и ешргија, иепољавају се најпре и најчешће у облику предузећа и сталности. Решити се еа предузеће каквог новог, тешког послаунапред предвидети и промерити све његове опасности и онда стално ићи до краја, не задржавајући се ни пред какввм тешкоћама, — ето у чему се огледа истинско јунаштво и истинскн сила воље и карактера. Морално је јунаштво потребно и за то, да би човек смео имати и своје властито суђење, да би увек оетајао доследан себи и евојим убеђењима, а ио иотреби, ио гласу и захтеву своје савести, иоИи чак и иротив оиште струје, иротив своје соиствене партије. Теоретичари аукторитета такву сталност називају гордошћу; у ствари пак то је потпуно природно испољавање силе воље и карактера. Нас одасвуда опкољавају препреке и тешкоће, али једина несавладљива тешкоћа — препрека — налази се у нама самима — а тоје наша слабост. Продужити иошто пото оно што смо започели, имати смелости иснунети евоју дужаост до краја — то су за све и свакога обавезна правила владања.