Školski glasnik

Бр. 20.

ШКОЛСКИ ГЈ1АСНИК

Стр. 351.

гим еманацијама. Категорије напгег мшнљења су таман за „солидпе ствари", и науке, у колико се бавн са неорганскнм, више је символнчко и дотпче оно, што је тактуално ; но, те исте категорије незавпсне су од жнвота. Због тога, теорнја живота не потребује теорију знаља да себе очува од кривих тврдња несхваћања, доктеорија знања потребује теорију живота да покаже положај несхватања у историјн еволуције. Та тема п надекватности мишљења према животу, шго је укратко пзражено у „Уводу", потпупо је пзведена у току књиге. Главе I. и П. баве се еволуцнјом живота и са садањим покушајима да се то протумачи. Фундаментални контраст за Бергсона није између духа и материја, већ између ашгматног и инаниматног, органског и неоргаиског. Наше је бпће непрестана мена; дурација, континуирнп процес у времену је наша суштина. Свакп моменат нашег живота је унички, јединствени момзнат у јединственој прзверспбнлној историји. Егзистенцпја, опстанак свесних бнћа је коптпнуирпн процес самоства рања. Но, промеНе материјалних објеката, на свакн пачин у сродпим системпма а изолованих помоћу науке, унапред су нзрачунати: опн се могу понављати у времену, но, оне немају псторије; т. ј. време не чпнп разлику инанпматпом. Додуше то ппти је истнна о целнпн, — она траје и напредује — нити о живим бићима, која су системп у уској везп са прнродом и не са пашом извешгаченошћу. То су индивидуе, јединке, а индивпдуалност долазп од живога; време делује на њпх, јер оне расту и бпвају старе. Због тога, се она мора класифпковатп са целпном н са свешћу, а не са инаниматном материјом. Према томе, живот је стварање, и развиће живота налпчн развићу свестн: он је контпнуиран, резултат је неизбројив са својпм претходним појавама, низ је иреверсибилан. Но ово се не припознаје од стране опнх, који покушавају да еволуцију објасне у правцима или механпзма нли финализма. Мп морамо акцептовати Факат траноформације ; но, то се може објаснити или механички или теолошки. Механичка теорпја очпто се ие да примепптп на процес стварања, јер она претпостављада је све дато п да се све може израчунатн, да уистину нпшта пово пе постоји, да време нема никакву делотворност. Али

телеологија, ако она значи да свако биће нзвршује један иманентан илан, она се разбија о факат, да су великп органпзми комплекси.је, сложаји мањих организама. Ту критпку наш аутор илуструје, са великом вештином с обзиром на специјални проблем ока, питајући како то, да се визија, виђење развило у две днвергептне линије еволуције, као што су у молуска и вертебрата, п енергично тврди да ни једна од модерних теорија иије у стању одговорити на ово пнтање. У исти мах не иризнаје, да су новодарвинци у праву, када узрок варијација траже у језгри а не у држању индивидуе, и ако су они, вели наш писац, на кривом путу да су те терминалне разлпке чнсто случајне; док је Ајмер у праву кад тврди да је варијација у детерминпрајућим правцима, и ако је на крнвом путу кад то приписује само фнзичко-хемијским узроцима; н напослетку неоламарковци су у праву кад верују- да је узрок ортогенезе психичан по својој прпроди, но на крпвом су путу кад то тако јако асимилују са напшм пндивидуалним настојањем. Ту је иосреди дубље настојање, један једини напор жнвота, или како то Бергсоп назива е1ап уНа1. Тај животнп импулз заисга не циља у репрезептоване сврхе, већ има један правац, којн се не да упапред израчунати, већ се даде увидети роз! &сћгт, и не може се протумачити ни са каквом механичком теоријом. Све дотле док у обзир узимамо само комплексну структуру, не можемо објаснитп аналогни карактер вертебрата (кичмењака) и молуска (мекушаца) већ је функција визије (виђења) проста а не сложена, и комплексност структуре представл>а не средства, што се примењују са животом у свом „тагсће а 1а у181оп а , већ се чудовишта прелазе. „Живот је нре свега тенденцпја да се активише на сурову материју", п да настане делотворно внђење, као и васколика перцепцпја (опажање), та се мора „канализирати" тако да сличност што се јавља у дпвергентним правцима развнћа из-ражава сличан сгепеи постигнућа функције. Али, могли би запптати нашег аутора, да ли је тај е1ап ућа1 пешто внше него ли једно име за проблем? Да ли се ишта може о томе противно казати ? Још је чуднија Бергсонова идеја, да у интелигенцијн имадемо застој, закржљало сгање стваралачког (креа-