Školski glasnik

Стр. 128.

ШК0Ј1СКИ ГЈ1АСНИК

Вр. 8.

што знамо то из времена св. Стевана (око за око итд.), но тога (нир. крвпе освете) има у народа на Балкану и но другим крајевима још и данас. Кажњавање у данашње доба употребљава се ради одржања правног поретка, а циљ му је, да сједне стране заштићава друштво, а с друге да кривца поправља Међутим проматрање казне с оваковог становишта је резултат већ више социјалног и естетског развића. — Школа, то мало друштво, не задовољава се ни с тим Школско друштво тежи да код кажњавања створи и морално убеђење. У погледу циља казне, слажу се сви педагози. Но тим су противнија мишљења шт > се односе на казне. Па како да се изврше казне?... У примитивном, неорганизованом друштву не може бити ни говора о педагошком поступању па тако ни о кажњавању како га ми узимамо у данашњем смислу. Родитељ ту не васпитава, него мази. Тако је то још и код мање културних народа. Код културних народа старога века налазимо већ једну врсту кажњавања: телесну казну. Код Грка видимо да је „перитриб" насликан са корбачем, са прутом. И код Јевреја се сретамо са строгим телесним казнама. У старом завету у књизи сина Сирахова и дапас читамо: Ко жали прут, мрзи на сина свога; а кога љуби, кара га за времена. Гл. XIII. — 24. Модрице од боја и ударци који продиру до срца — јесу лек зломе. Гл. XX. 30 — Не украћуј кара детету; кад га бијеш прутом, неће умрети. Ти га биј прутом, и душу ћеш му избавити из пакла. — Гл. XXIII. 13.-14. —- Прут и кар дају мудрост, а дете пусто срамоти матер сво.ју. Гл. XXIX. — 15. У средњемвекусу богме у језуитским школама за време наставе у мачевању, у друштвеном оихођењу и предусретљивости такођер шибали децу, па још и не добри језуитски оци —, него — слуге! Наравно да је морална вредност казне тиме падала и узимала обележје осрамоћења. — Говорећи о телесној казни, спо-

менућемо, да се у новије време нашло такових који мисле да се разуму у педагогији, те хоће телесну казну — у име хуманизма — даје сасвим збришу. Несумњиво је, да авторитет педагогов и љубаз дечја према васпитачу, у велико излишном чине употребу телесне казне, пошто ће такав васпитач више постићи једним мигом, него лп други прутом и бојем. Но истина је и то, да има рђаво вдспитане, бездушне — деце, за коју се не хвата већ више лепа реч, те се према таковој примена телесне казне не да избећи према оној народној: „Не боји се свака шуша бога, већ батина!" Употребљавање мањих телесних казни држимо ла је оправдано. Теже, брутално кажњавање међутим ствара јаз између ппијатељског односа наставпика и ученика. Њиме се у детету стнара јако душевно узбуђење, аФекти, који прекидају добре везе — које треба да увек постоје између васпитача и васпитаника. У узбу ђењу пак казнити је скоро опасно. Незгодеим ударом по лицу може дете лако да оглуви. Такав ударац може да буде узрок>'м нервних грчева и других опасности, но који осим тога у опасност до води још и саму репутацију педаго гову. „Васпитач нека одржи своју душевну мирноћу у свима приликама." То педагошко начело толико је важно, да се у Немачкој и Француској води реч већ о томе, како би младиће који би се спремалл за педагогпку струку, пре него што би их у преперандије узели, подвргнули т. зв. „муштрању". На тај би се начин само оне особе изображавале у педагошком духу за васпитаче, које су хуманих оеећаја и које знају да владају својим темпераментом. На сваки начин морамо одобрити поближе испитивање особа које хоће да се иосвете пед»гошком раду, не само зато, што се на неким пољима то већ налази (нпр. војничком), него и зато, што знамо, колико много зависи успех васпитача од саме индивидуалности васпитачеве и од његове васпитачке умешности. Казна је крајње средство дисциплиновања, а најинтензивнији начин, којим се исто